У Печују је 10. априла 2025. године започела рад дводневна научна конференција посвећена теми „Историја насеља, археологија и етнографија Раца/балканске популације у доба турске владавине“ (A hódoltságkori rác/balkáni népesség településtörténete, régészete és néprajza). Организатори су били Институт за друштвене везе и Катедра за етнографију и културну антропологију при Филозофском факултету Универзитета у Печују, као и Музеј „Мор Вошински“ из Сексарда. На скупу у својству стручне публике били су присутни Пера Ластић, директор и Золтан Бада, сарадник Српског института у Будимпешти.
У првој секцији су одржана четири излагања на тематику историје насеља, а односили су се на Бољ-Ердеш, Капошвар, село Бат у Толни и Бикић у Барањи. У другој секцији излагачи су промовисали своје најновије резултате из области археолошких ископавања са нагласком на гробљима појединих насеља, те приказом ископина из области пронађених остататка материјалне културе. Теме су биле везане за жупаније Толна и Шомођ, односно за места Будим и Ерд.
Радом треће секције на дневни ред су дошли излагања из области историје позног средњег века. За разлику од досадашњих предавача, др Ненад Обрадовић са Катедре за историју при Филозофском факутету у Београду је говорио о Србима, тачније о почецима њиховог пресељавања на територију Краљевине Угарске. Он је појам/термин Раци је користио тек као детаљ у историјским контекстима. Иван Стан из Сегедина је говорио о етимологији и развоју назива многих насеља у Јужној Угарској, где су се уселили тзв. Раци. Коначно, Виктор Фехер је (пореклом из Новог Сада) интерпретирао садржај књиге „Срби и европска цивилизација“ из 1992. године академика Славка Гавриловића, покојног универзитетског професора из Новог Сада из аспекта политичког момента у Србији за време ратова и распада Југославије.
На крају првог дана учесници скупа и присутна публика били су у прилици да виде и послушају промоцију књиге „A grábóci ortodox monostor“ [Православни манастир у Грабовцу] од др Ксеније Голуб, источара уметности из Будимпеште. Модератор промоције је био др Саболч Варга. Ова прва капитална монографија о грабовачком српском манастиру у Мађарској написана и објављена на мађарском језику настала је делом уз помоћ Српског института који је суфинансирао ауторску стипендију Ксеније Голуб, односно део истраживачког рада и документовања ентеријера је обављен у оквиру пројекта Института што је приликом промоције нагласила и сама ауторка.
Током петка у програме рада три задње секције су била уврштена нова излагања из области историјске науке, одноно етнографије и локалне (завичајне) историје Раца (Срба). Ти радови су се односили на њихов живот у турско доба, о њиховом ширењу ка северу у фази настанка бајске нахије, о присуству Раца (Срба) на краљевском двору након мохачке битке 1526. године, о морфолошким особинама насеља и заједничког живота Раца (Срба) и Мађара у неким местима (Келешд, Апар и Хант), те учешће Раца у петнаестогодишњем рату, те о питању назива Рац на основу хрватских погледа и аналогија. Серија тих предавања је окончао излагањем, које се бавило са демографијом Раца у Барањи током 19. века.
Корисност оваквих научних скупова се не огледа само у презентовању најновијих научних излагања пред публиком, него пре свега у садржају дискусије, која даје подстрек на нова размишљања, настанка нових теорија и генерално гледано оживљава богаћење науке новим гледиштима. Ипак, мора се истакнути да у мађарској историјској науци се још увелико осећа приврженост неким већ застарелим и превазиђеним постулатима – тј. да упркос мноштву начних радова из области историје и њој сродним научним дисциплинама се користи назив Рац уместо појма Србин – и то као неки недодирљиви и неповргнути терминус техникус. Нарочито у 19. веку су масовно користили реч Рац, баш у доба, када романтичарски национализам и градња нације, националних мисли и националне државности је било живо присутно и у редовима српства у Средњој Европи. На прекретници 19-20. века реч Рац је већ имао изузетно негативни и увредљиви призвук према припадницима српске заједнице, тј. држављанима Аустроугарске. Историјска наука данашњице требала би да се одрекне демагошких принципа о „неприкосновености оригиналних назива у архивским грађама“, којима се дају недиференцираја тумачења. За развој науке би било знатно кориснији онај критички приступ према основним изворима, који би иницирао и резултирао писање нових научних синтеза, ослобођених старих погледа с призвуком непожељних предрасуда према Србима.
Золтан Бада
