Поводом Сретења, црквеног празника, дана када је избио Први српски устанак и дана државности и уставности матичне државе Републике Србије, у суботу 10. фебруара 2024. је организована свечана приредба у Српском позоришту у Мађарској, у улици Нађмезе у Будимпешти. Организатори су били Српска самоуправа у Будимпешти, Српски културни клуб у Будимпешти, Српско позориште у Мађарској, Српски институт у Будимпешти, те Удружење Српски форум.
На овогодишњој свечаности су присуствовали угледни протоколарни гости из дипломатије, Александар Лончаревић, отправник послова Амбасаде Србије у Будимпешти и Биљана Гутић Бјелица, амбасадорка БиХ у Будимпешти, те руководеће личности установа и организација Срба у Мађарској: Вера Пејић Сутор, председница Самоуправе Срба у Мађарској, Љубомир Алексов, портпарол Срба у парламенту Мађарске и Аница Пандуровић, в.д директора Српског образовног центра “Никола Тесла” у Будимпешти.
Приредба је отворена химном Србије у извођењу хора Српског образовног центра „Никола Тесла” у Будимпешти под руководством диригенткиње Оливере Младеновић-Мунишић, професорке музичког васпитања. У наставку програма 20-ог по реду обележавања Сретења, у име организатора присутнима се обратио Пера Ластић. У свом говору директор Српског института је евоцирао историјат сретењских приредби у Будимпешти које се одржавају од 2004. године, када је обележена 200. годишњица Првог српског устанка, а годину дана касније одржана прва сретењска прослава. Он је истакао да су слободарске традиције српског народа биле од великог значаја не само за целокупно српство, него и за друге народе, па тако – на занимљив начин – и за Мађаре који су се у првој половини 19. века и сами борили за независност од Беча. Ластић је на крају свог говора цитирао и делове дневничких записа грофа Иштвана Сечењија који је подстакнут призором Ћеле куле истакао пример српског народа који се показао сложан у борби за слободу, док су у Мађарској владали лични интереси, сујета уместo залагања за опште добро. У оквиру сценских извођења, драмски уметник из Београда, Александар Дунић је говорио детаље из монодрама „Мудри и јуначки војвода Јанко Катић” и „Милош велики кнез српски”, које је написао Милован Витезовић. Овогодишњу свечану беседу је одржао историчар и књижевник, др Милан Мицић, генерални секретар Матице српске у Новом Саду. Он је у својој беседи представио три личности, три животна пута: Карађорђа, вође Првог српског устанка, Димитрија Давидовића, писца Сретењског устава и Петра Мијатовића из Помаза близу Будима који је као српски добровољац учествовао у Првом светском рату и оптирао за Краљевину СХС. После беседе је следило уручивање Сретењске повеље додељене Радиши и Ратку Теофиловићу. Ови светски познати чувари српске музичке традиције су често наступали на приредбама српске заједнице и на музичким сценама у Мађарској. Повеља им је додељена за јачање веза Срба у Мађарској са традиционаном културом матичне земље и народа. Повењу је преузео Ратко Теофиловић. Лаудацију је прочитао председник Српске самоуправе у Будимпешти Борислав Рус. На крају свечаности присутнима се обратио гост приредбе проф. др Драган Танчић, директор Института за српску културу у Приштини (измештен у Лепосавићу), који је присутнима представио делатност ове установе на Косову и Метохији, а потом поделио Златне плакете организатоирма Сретењске свечаности.
Програм је завршен песмама „Пукни зоро“ и „Ово је Србија“ у извођењу хора Српског образовног центра „Никола Тесла“ у Будимпешти. Након сретењског програма уследило је обележавање славе Српског културног клуба у Будимпешти Светог Трифуна. Ове године славске дарове, кољиво и колач је благосиљао отац Никола Почуча, протонамесник Епархије будимске. Славско и сретењско дружење је завршено коктелом у фоајеу позоришта до касних сати.
