Народна ношња пружа добар пример за проучавање материјалне културе једног народа. Она је симбол етничког идентитета, а истиче се и по ликовним и естетским вредностима. Међутим ношња коју користи становништво одређеног подручја открива нам више информације: из ње се читају климатски услови, на њој се одражава благостање шире заједнице, али и имовинско стање сваког појединца и његове породице.
Такође има значајну улогу у међусобном одвајању одређених друштвених класа и слојева унутар тога, све до индивидуалног и личног одвајања више различитих особа у оквиру исте друштвене скупине. Заправо, ношња је врло моћна визуелна посредница у комуникацији између индивидуе и њене или неке друге заједнице.
Из перспективе носиоца, одело је преносило одређени утисак о његовом друштвеном положају, полу или роду и он је одмах био препознат као важна особа у оквирима заједнице и шире. Украс на оделу је имао функцију статусног симбола. Он је служио да улепша предмет, да моментално укаже на његову вредност, а неретко и да је додатно истакне. (…) Богатство апликативних материјала и мотива за власника је значило вредност не само у материјалном смислу. Он је био моћан индикатор његовог вишег друштвеног и економског статуса, његове имућности и угледа. (…) За носиоца и за онога који га је направио, украшени одевни предмет је представљао извесно средство такмичења и надметања: израдити, а потом и носити боље и лепше – емитовало је моћну друштвену поруку“ (Нишкановић и Микулић 2016: 49)
Извори:
Нишкановић, Вилма и Татјана Микулић (2016): Гуњ, јелек, прслук. Каталог изложбе. Београд: Етнографски музеј
