Зоран Вукосављев: Архитектура српских цркава у Мађарској, Будимпешта, : Српски институт : Сектор за стручну књигу фирме TERC Kereskedelmi és Szolgáltató Kft., 2013. уредник и редактор текста: Пера Ластић
„Архитектура српских православних храмова у Мађарској је особени део историје архитектуре. Барокна архитектура се уклапа у унутрашњости православног храма. Православни обред преображава простор, и диференцира га.
У нашој типолошкој структури приказали смо раздобља сакралног градитељства српства које је досељено у Мађарску. Ова народност која је непосредно била под управом бечког двора, дошавши у средину са великом градитељском традицијом, преузела је форме које су биле стране његовој култури. После вишевековног спорог развоја српска црквена архитектура се расцветала у раскошном бароку. Нова архитектура је добила нова поимања, и након вишедеценијског развоја већ створио се тип који одговара православном литургијском простору.
Намера обликовања потиче из балканске позновизантијске архитектонске културе. Ова традиција код појединих споменика јасно показује непосреднију везу са српским манастирима. Међутим захваљујући новим архитектонским решењима у 19. веку образује се посебан архитектонски тип. Приврженост традицији се тада већ више огледа у новијим формама, а не толико у опонашању старих споменика. У овоме се огледа и његова својственост. Друштво Хабсбуршке монархије у 18-19. веку је прихватала разне културе. Много пута помињемо да српској култури је пружена могућност у Мађарској за даљи развој и за спајање западне и источне хришћанске сакралне архитектуре. Многи архитектонски споменици су поникли у овој новој домовини у Карпатском базену, наглашавајући ово подручје које се простире унутар подручја од Крита до Петрограда, и на којем се одиграло склапање уметности и културе источне и западне Европе.
Исправност наше типолошке структуре тумачили смо на основу детањне анализе архитектонских елемената, односно одређивањем његовог самосталног развоја, и то ретроспективно. Анализом иконостаса као најкарактеристичијег архитектонско-уметничко-литургијске целине прецизирали смо одређене епохе.
Знамо да приликом друге монографске анализе, као и проширивањем документације теренског рада на остале споменике може довести до прецизнијије типолошке стурктуре и до реинтерпретације наглашених детаља. На такав начин можемо још тачније описати значајне споменике историје архитектуре Срба у Мађарској, у којој се спајају две традиције. Ова књига је написана на основу вишедеценијског темељитог истраживачког рада. Исто тако приказали смо обрађене публикације до данашњих дана, као и њихова тумачења, и на овај начин желели смо да одредимо правац који би могао да дефинише главне категорије даље истраживачког рада.“
