Предраг Степановић истакнути српски књижевник, лингвиста, преводилац и универзитетски професор у пензији преминуо је 27. јуна 2022. године у Будимпешти. Тим поводом преносимо некролог његовог сина Милана Степанова.
Рођен сам 15-ог јануара 1942. у Мохачу, на Дунаву. Живим у Будимпешти, с будимске стране, такође на Дунаву. И умрећу, ваљда, надам се што касније, негде на Дунаву.
Тако је себе представио Предраг, као млади књижевник, тачно пре четрдесет година, на корицама свог првог романа „Преполовљени”. Данас, када се опраштамо од њега, овде у Сентандрејском гробљу, видимо да је имао ту ретку способност да предвиди своју судбину. Остао је веран не само Дунаву, овој великој реци која спаја културе и народе, него и својим прецима, Србима у Мађарској, чију је прошлост, традиционални живот с толико љубави, увек изнова, описивао. Трудио се да снагом писане речи нешто од тога минулога света сачува од заборава, да пренесе „на другу обалу”, у двадесет и први век, ликове и згоде мохачког живота, да се не забораве људи, који су му били толико драги. Данас је на нама да успомену на Предрага сачувамо од заборава. Да се сећамо књижевника, за којег је београдски писац и критичар Мома Димић написао: „Из тог горњег, северног региона, од времена Јаше Игњатовића, у српској књижевности се није појавила ликовима толико богата и врсна проза.” Сећајмо га се као последњег из те велике генерације српских писаца у Мађарској, којој је припадао и Стојан Вујичић, поред кога ће Предраг вечно да почива, и Петар Милошевић, његов блиски пријатељ, који нас је, такође, недавно напустио.
Чули су се, скоро сваки дан, све до Петрове смрти, а сада ће, у неком другом, бољем свету, водити бескрајне разговоре, о књизевности, лингвистици, историји, свему сто је њихове зивоте испуњавало смислом, а нама њиховим читаоцима давало толико тренутака уживања у њиховој уметности.
Не заборавимо Предрага ни као човека који је уистину био Предраг, и кога су толики његови пријатељи искрено волели. Многи од њих га већ чекају тамо где он сада одлази. Сећајмо се дубине његовог гласа, као и дубине његових мисли, мудрости и хумора, сећајмо га се као научника који је описо говоре и наречја Срба у Мађарској, као професора универзитета Лоранд Етвеш, који је стрпљиво и с умећем подучавао толике генерације студената. Сећајмо га се као супруга и оца, деде четворо унучади, који је био поуздан ослонац свима људима око себе, на кога је увек и свако, коме је помоћ и подршка била потребна, могао да рачуна. Сачувајмо и ми њега од заборава, као што је он сачувао толико других њему драгих људи. Он данас постаје део оне прошлости, историје Срба у Мађарској, коју је читавог живота описивао. Почиваће на падини, изнад велике реке, коју је толико волео, коју је као млади веслач толико препловио и која и сада тече у подножју овог гробља, поздрављајући и спајајући нас живе и мртве. Сви ми делимо заједничку људску судбину, и сви ћемо једнога дана бити ликови из Предрагових прича. Јер прави књижевници не престају да пишу никада, па будимо сигурни да ће он и са небеса пратити и бележити све наше згоде и незгоде, писаће небеску хронику живота Срба од Мохача до Сентандреје. Не заборавимо га, јер он нас сигурно неће заборавити.
Милан Степанов
(Вест преузети са сајта: ВАРОШ РТВ)
