Срби, као етничка и верска заједница живе на тлу данашње Мађарске (односно некадашње Угарске) од почетка XV столећа, најмање шест векова. Међутим, корени српског присуства у овој земљи досежу до времена самог досељавања Мађара у панонске просторе, крајем IX века. Центар мисије Ћирила и Методија у IX веку у Панонији био је у Коцељевом и Прибинином Блатограду у околини данашњег Залавара у Мађарској, где су пронађени на керамици најстарији глагољски одломци. На јужном рубу ране Угарске присутни су словенски преци Срба „грчког обреда“. За време владавине Арпадовића настају српско-угарске династичке везе: у XII веку кћи великог жупана Уроша I Јелена удаје се за угарског краља Белу II Слепог и заједно са својим братом Белошом, палатином Угарске, управља земљом. У XIII веку српски краљ Драгутин, ожењен угарском принцезом Каталином, после абдикације са српског престола, управља Мачвом и суседним областима које су тада биле погранична подручја под владавином Угарске.
Карта бр. 1. Словенско језичко подручје у западноој и средњој Угарској крајем XI века (детаљ карте). Жутим је означено словенско језичко подручје, а шатирано мешовити словенско-мађарско. (Kocsis Károly et al: Magyarország nemzeti atlasza : Állam és nemzet, HUN-REN Magyar Kutatási Hálózat, Budapest, 86.р)
Приликом дипломатске мисије Светог Саве око 1220. године код угарског краља Андрије II, претпоставља се да је постигнут договор да Српска православна црква преузме бригу над православнима у Угарској који су до пада Византије 1204. године били под покровитељством Цариграда.
Услед продора Турака на Балкан, од краја XIV века почиње снажна миграција Срба ка северу и западу – па тако и у Угарску – која траје до почетка XIX века. Српска деспотовина у првој половини 1400-их година долази у двојну зависност од Османлија и Угарске, међутим, српски деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић добијају на југу и у унутрашњости Угарске огромне поседе и постају једни од главних магната у држави. У Будиму, престоници Угарске, деспоти имају палату, а у пратњи деспота Стефана у граду се спомиње и великодостојник Српске православне цркве Сава. После првог пада Смедерева 1439. године, српски трговци и занатлије из Ковина на доњем току Дунава беже испред Турака и 1440. године оснивају Српски Ковин, са градским привилегијама на Чепељском острву (касније названом „Ковинска ада“), непуних 50 км јужно од Будима. За време борби против Турака и једноиповековне окупације централних делова Угарске од стране Османлија, Срби у Угарској, називани у то време на мађарском Рацима (по Рашкој и Расу), постају значајан демографски, привредни и војни фактор. Након пада Деспотовине, део српског племства ступа у угарску службу и из њених јужних крајева наставља борбу против Турака. Браћа Јакшићи добијају управу над Нађлаком и околином, у близини Батање, Павле Бакић учествује у Мохачкој бици 1526. и последњи је српски (титуларни) деспот који гине у бици код Горјана 1537, а Стефан Штиљановић из Паштровића обавља војне дужности по Славонији и Срему, и око 1543. године умире и бива сахрањен код Шиклоша, на територији данашње Мађарске. Срби постају махом команданти и дају велик део посаде угарске речне флотиле на Дунаву (насадисти, шајкаши). Угарски краљеви у XV веку дају разне локалне и шире, привремене и трајније привилегије новодосељеним православним Србима.
Насељавањем Срба ратара и сточара, посебно у првој половини XVII века, настају у унутрашњости Угарске читаве мање области називане „Рацшаг“, „Рацорсаг“ (= Српска земља). У градовима налазимо српске православне трговце и занатлије са својом локалном персоналном самоуправом (кнежевима), а после 1557. године обновљена Пећка патријаршија шири своју јурисдикцију и на области под турском владавином на тлу Угарске. Поред Темишвара и Сегедина, у Будиму настаје српски православни верски центар, а имена будимских епископа сачувана су од прве половине XVII века. Из манастира Драговића у Далмацији 1585. године стижу на север Барање (југ жупаније Толне) монаси и оснивају српски православни манастир Грабовац. Српске црквене грађевине из претурског и турског раздобља у унутрашњости Угарске нису сачуване осим храма у Српском Ковину подигнутог 1487. године. Српски манастири у Фрушкој Гори, на југу тадашње Угарске, основани махом током XVI века, а чију изградњу још започињу потомци деспота Ђурђа Бранковића, сачувани су већином у обновљеном, барокном облику.
Карта бр. 2. Етничка подручја у Угарској 1590. године, према истраживањима мађарских историчара. Црвеним означена подручја у којима већину становништва чине Мађари, а жутим су означена подручја у којима већину становништва чине немађари. Белом и сивом бојом означена ненасељена, пуста подручја. У Банату, Бачкој и Срему доминира српско становништво. (Kocsis Károly et al: Magyarország nemzeti atlasza : Állam és nemzet, HUN-REN Magyar Kutatási Hálózat, Budapest, 87.р)
Карта бр. 3. Подручја насељена Србима. Историјска и данашња подручја на територији савремене Мађарске у којима се налазе насеља у којима су живели / живе (и) Срби. Црном бојом су заокружене области у којима је током историје било змачајно српско присуство, међутим у њима данас више нема традиционалних српских заједница. I: Делови насеља у којима су између XVI и почетка XVIII века живели српски шајкаши и трговци уз Дунав и реку Вах (мађ. Ваг), нпр. Ђур, Коморан. II: У области око Дебрецина која се зове Хајдушаг (по тзв. „хајдуцима“ – пандурима) Срби су живели углавном у XV – XVII веку, пре него што су се асимиловали. III: На Задунављу, на подручју омеђеном линијама Дунава и Балатона, за време отоманске владавине Срби живе компактно насељени од друге половине XVI века до Ракоцијеве буне (1703–1711). IV: У регији Велике низије, чак и у њеном централном делу, од прве половине XVII века до прве половине XVIII разасуто налазимо насеља у којима живе (и) Срби.
Црвеном бојом смо заокружили подручја у којима налазимо насеља у којима данас традиционално живе (и) Срби: околина Будимпеште у Подунављу, бачко-барањско подручје и Поморишје (северни руб Баната).
Карта бр. 4. Обновљена Пећка патријаршија (Free-Images.com)
Турско доба у Угарској је и период када се у овим областима Срби први пут јављају као самостални фактор. У метежу и распаду државне власти на југу Угарске после Мохачке битке 1527. године, на кратко се у борби против угарског племства а на страни хабзбуршког владара Фердинанда формирају обриси области под управом „цара“ Јована Ненада, званог „Црни Човек“ који се пре свега ослањао на наоружане, борби вичне Србе у јужној Угарској. Ипак, његов покрет био је краткотрајан. Срби дижу устанак против Турака у Банату 1594. године очекујући помоћ ердељског кнеза. Устанак је крваво угушен, вршачки владика Нестор свирепо мучен и убијен, а мошти Светог Саве су донете из манастира Милешеве и спаљене на Врачару крај Београда.
Пера Ластић
