Српски институт је установа коју је 2009. године у Будимпешти основала Самоуправа Срба у Мађарској (ССМ). ССМ има правни статус земаљске мањинске самоуправе и на државном нивоу представља интересе српске заједнице у Мађарској, односно остварује културну аутономију Срба у Мађарској путем оснивања и одржавања разних културних, образовних и других институција, као што су институције информисања.
2019. године, у складу са одлуком скупштине ССМ-а, Институт се трансформисао из буџетске установе у непорфитно д.о.о. и сачувао такав статус до данас.
Задатак института је вршење, организовање, помагање, координисање и подржавање научних истраживања о прошлости и садашњој друштвеној стварности Срба у Мађарској.
Почеци научног живота Срба у Мађарској датирају још од пре неколико векова. Почевши од XVIII века у Мађарској / Угарској су се родили, учили, живели и радили бројни српски историчари, лингвисти, правници, филозофи, лекари, природњаци, биолози, физичари и инжењери. Матица српска, основана 1826. године у Пешти, била је прва српска установа која је пружала институционалну подршку и научној делатности Срба.
Циљ института је да, ослањајући се на богато историјско наслеђе, створи институционалне оквире за научну самоспознају иначе данас већ малобројних Срба у Мађарској који упркос томе још располажу национално свесном и образованом интелигенцијом.
Делатност желимо да проширимо и на популаризацију науке и на стручну подршку мањинском образовању, високом образовању, заштити српских споменика културе у Мађарској, политичком одлучивању у српској заједници.
Свесни смо да само у сарадњи са другим научним институцијама можемо да реализујемо наше циљеве. И због тога смо отворени за сарадњу како у Мађарској, тако и у матици, као и на међународном плану. Током протеклих година успоставили смо стручну сарадњу са Српским црквеним музејом у Сентандреји, Музејом Војводине, Етнографским, Музиколошки и Балканолошким институтом, као и са Институтом за српски језик САНУ, Одбором за изучавање националних мањина и људских права САНУ, Институтом за друштвене науке у Београду , Филозофским факултетом у Новом Саду, Матицом српском и Истраживачким центром за лингвистику и Музиколошким институтом у Будимпешти.
Као релативно нова установа мале мањинске заједнице, морамо да се суочавамо са разним потешкоћама, међу којима треба да истакнемо недовољност капацитета, у првом реду потребних материјалних средстава за рад Института. Ипак, остварени пројекти нам уливају наду и дају перспективу нашем раду.
Желели бисмо да се уз помоћ овог сајта, који се постепено изграђује и стално обнавља, можете информисати о раду Института
Пера Ластић, директор
Рођен у Будимпешти, 1960. године. Матурирао у Српско-хрватској гимназији (СХГ) у Будимпешти (1979). Дипломирао је на смеру физике на Универзитету Етвеш Лоранд (1985). Између 1985–1990. године радио је на Одељењу за експерименталну физику на Универзитету техничких наука у Будимпешти, у ласерској групи са Ференцом Краусом. Од 1989. године бави се мањинском политиком и културом. Од 1990. до 1998. године био је потпредседник, а затим в.д. председника Српског демократског савеза. Од 1991. до 1995. био је секретар, а затим в.д. председника Округлог стола националних и етничких мањина у Мађарској. Од 1995. до 2003. био је први председник Самоуправе Срба у Мађарској (у два мандата). Покретач је основних националних установа и манифестација Срба у Мађарској, а био је и члан разних стручних саветодавних тела при органима мађарске владе у области мањинске политике. Од 2009. је директор Српског института у Будимпешти који је те године основала Самоуправа Срба у Мађарској (ССМ). 2019. године у складу са одлуком скупштине ССМ-а, Институт се трансформисао из буџетске установе у непорфитно д.о.о. и сачувао такав статус до данас. Од тада је Пера Ластић у функцији директора Српског инстута непрофитно д.о.о. 1995. године од Владе Мађарске добио је „Награду за мањине“ (Kisebbségekért Díjat) а 2004. године од Владе Државне заједнице Србије и Црне Горе Награду за културу „Вук Караџић“. Члан је Одбора за истраживање националних мањина и људских права Српске академије наука и уметности (САНУ). Члан сарадник је Матице српске. Од 2008. до 2020. године био је хонорарни професор физике у Српској гимназији „Никола Тесла“ у Будимпешти. Аутор је стручних и научно-популарних чланака, књига, изложби, пројеката и уредник великог броја књига из области мањинских права, положаја мањина, културе и историје Срба у Мађарској. Поред српског, мађарског, служи се и енглеским и руским језиком.
Рођен у Новом Саду 1961. године. Диплому историчара је стекао на Филозофском факултету Универзитеа у Новом Саду, 1987. године. Од 1987. до 1990. године је радио као наставник, односно професор историје у основним школама у Новом Бечеју и Новом Саду, те у Карловачккој гимназији. Од 1990. до краја 1992. године радио је као новинар у мађарској редакцији Радио Новог Сада. Од 1993. живи и ради у главном граду Мађарске. У временском периоду од 1993. до 2006. радио је у Земаљској библиотеци за стране језике у Будимпешти, као библиотекар и референт за српску, хрватску и словеначку националниу мањину. У међувремену, на Филозофском факултету Универзитета „Лорант Етвеш“ у Будимпешти је стекао диплому библиотекара. Од 2006. до 2008. био је руководилац архиве фирме за мониторинг лекова, а потом од 2008. до почетка 2011. радио је у библиотеци Музеја за савремену уметност „Лудвиг“ у Будимпешти, као библиотекар. Од фебруара 2011. добио је запослење у Српском институту у Будимпешти, где и тренутно ради као историчар и сарадник на истраживачким пројектима. Био је помоћник уредника у изради шест књига и многих двојезичних ролап-изложби. Активно учествује на оним приредбама српске заједнице у Мађарској, на којима је Српски институт присутан као главни организатор или суорганизатор. Бави се писањем научних текстова из области историјске науке и библиотекарства, које је презентирао у периодичним издањима (часописима и зборницима радова са научних конференција) у Будимпешти и Татабањи, односно у Сарајеву, Загребу, Београду, Новом Саду, Суботици, Врању и Темишвару. До сада је објавио близу четрдесетак публикација на српском и мађарском језику. Поред мађарског и српског, служи се и енглеским, немачким и словеначким језиком.
Софија Биро-Каплан (Будимпешта, 1994) је истраживач – приправник Српског инситута у Будимпешти. Основне и магистарске студије завршила је на Универзитету „Лоранд Етвеш“ у Будимпешти. 2015. године је стекла диплому из етнографије на Филозофском Факултету, док је мастер рад на тему: „Однос српске омладине из Ловре према традицији (Питања идентификације кроз испитивање очувања традиције)“ одбранила 2018. године на Одељењу културне антропологије на Факултету Друштвених наука. Између 2019-2020 године похађала је специфичне постградуалне студије на Универзитету „Едутус“, где је стекла диплому из културног менаџерства. Од 2015. до 2017. године била је запослена у Музеју Бајке, чланској институцији Књижевног музеја Петефи у Будимпешти. Истраживачко искуство стекла је током студија у различитим научним пројектима Универзитета, затим као сарадник Српског института где је запослена од 2017. године. Тренутно је ангажована на пројектима: Слика и памћење, истраживање језичког пејзажа Срба у Мађарској, израда и одржавање мултимедијалног интернет прилога Колекције Вујичић, обрада оставштине Марије Киш. Поред тога учествује у разним издавачким, уредничким и организаторским пословима Института. Бави се народном религијом, културном историјом и фолклором Срба у Мађарској. Учествовала је на више научних скупова и конференција у земљи и у иностранству. Аутор је више научних радова и приказа објављених на мађарском и српском језику. Од 2022. године запослена је као предавач етнографије и културне антропологије у Међународном стипендијском програму „Балинт Балаши“ и „Арон Мартон“ у Мађарској Дипломатској Академији Д.О.О. – Министарства спољних послова и трговине Мађарске. Говори енглески, италијански и српски језик.
Рођен 1990. у Сомбору, Душан Ј. Љубоја је доктор историјских наука са Универзитета „Лоранд Етвеш“ у Будимпешти, где је одбранио дисертацију о Пешти и Будиму као српском културном центру у првој половини 19. Века (Pest-Buda as
Serbian Cultural Centre in the First Half of the XIXth Century, 2025). Стекао је мастер дипломе из историјских наука на Универзитету у Београду (2014) и из друштвеног развоја у оквиру међународног ТЕМА програма (2017), са Универзитета „Лоранд Етвеш“ у Будимпешти и Карловог Универзитета у Прагу. Његов истраживачки фокус обухвата теме из културне историје 19. века, како српске, тако и шире регионалне. Истраживачко искуство стицао је као сарадник ЦЕФРЕС института у Прагу, као и истраживач Универзитета Матеја Бела у Банској Бистрици (2021/2022). Као гостујући предавач држао је предавања у Словачкој и учествовао на научним скуповима широм Централне Европе. Сарадник је Српског института у Будимпешти на истраживачким, издавачким и организационим пројектима од 2022. године. Поред српског, као радним језиком служи се и енглеским језиком.
Рођен 1997. године у Крагујевцу, средњошколско образовање стекао у Српској гимназији „Никола Тесла“ у Будимпешти, коју је похађао од 2012. до 2016. године. Дипломирао на Одсеку за историју Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду. Мастер студије на модулу „Културно-историјско наслеђе“ успешно је завршио 2023. године одбраном рада на тему „Материјална културна баштина Срба у Будимпешти и околини“. Од септембра 2022. године запослен је као професор историје и народописа у Српском образовном центру „Никола Тесла“ у Будимпешти. Поред наставног рада, активно је укључен и у пројекте који се тичу неговања културно-историјског памћења српске заједнице у Мађарској. У септембру 2023. године, учествовао је у покретању пројекта сређивања и обележавања српског гробља у Српском Ковину. Као резултат рада настао је и научноистраживачки чланак, за који је као коаутор награђен од стране Српског института у Будимпешти и Самоуправе Срба у Мађарској. Од октобра 2024. године ангажован је као спољни сарадник Српског института у Будимпешти на пројекту „Максим Лудајић (1818–1897) и српска заједница његовог доба у Српском Ковину“.
