После 1945. године – детаљније

Карта бр. 9. Јужнословенске народности у Мађарској (Предраг Степановић: Говори Срба у Мађарској, Самоуправа Срба у Мађарској, Будимпешта, 2000, 89. р)

Занимљиво је да је ван видокруга политичког живота унутар јужнословенског покрета остала чињеница да је југословенска страна на мировним преговорима у Паризу 1947. године инсистирала на потпуној размени мађарског и јужнословенског становништва између Југославије и Мађарске, што мађарска страна избегава да изврши (није ратификовала постигнут договор). У Југославији је постојала идеја да се целокупно српско покретно матерјално наслеђе из Мађарске пресели у матичну земљу, укључујући и иконостасе. Предзнак овог настојања из матичне земље је представљало пресељење комплетне библиотеке и галерије портрета Текелијанума у Нови Сад, извршено непосредно по завршетку рата, у оквиру деловања југословенске комисије за повратак српских културних добара однетих за време мађарске окупације Бачке.

Одлука Информационог бироа комунистичких партија (Коминформа) донета јуна 1948. године у Букурешту, уперена против Југославије и југословенских комуниста, популарно названа „сукоб Тито–Стаљин“, изнова је коренито изменила положај Срба и других Јужних Словена у Мађарској. Донедавно најближи савезници и узори преко ноћи постају непријатељи државе и издајници. Бројни учитељи и активисти Срба и осталих Јужних Словена бивају ухапшени и осуђени на затворске казне или интернирани у злогласни логор за политичке осуђенике у Речку. Руководиоци ДСЈС-а беже у Југославију или су били ухапшени. Секретар ДСЈС-а Милан Огњеновић је један од оптужених и осуђених у тзв. „Рајковом процесу“, главном монтираном процесу Ракошијеве диктатуре по узору на сличне процесе у земљама сателитима Совјетског Савеза. У Рајковом процесу је изречено и извршено више смртних казни. Укинута је аутономија ДСЈС-а и августа 1948. године на режираном конгресу организације је постављено од стране Мађарске комунистичке партије октројисано руководство. Укинути су чланство и месне организације Савеза који је ускоро претворен у трансмисиону организацију комунистичке странке међу припадницима српске, хрватске и словеначке мањине. У апарату ДСЈС-а и његовог гласила запослени су ИБ-овски емигранти из Југославије, а сам Савез ће до 1956. године практично функционисати као филијала министарства културе.

Све то се поклопило са преокретом у животу Мађарске, када су 1948. године комунисти у овој земљи преузели власт и завели у кратком року тзв. „диктатуру пролетаријата“ – једнопартијски тотатлитарни систем базиран на искључивом државном власништву, национализацији привредних субјеката и насилној колкетивизацији пољопривреде, тзв. „диригованој планској привреди“ и општем терору над широким слојевима становништва. Око 1950–1951. године почиње интернирање, расељавање политички неподобних елемената из градова на село, односно из села на пустаре на Великој низији. Тај талас терора захвата и српско, хрватско и словеначко становништво насељено у местима дуж југословенске границе одакле се виђеније породице интернирају на Хортобађ и у средње Потисје. Из насеља у којима су живели имућнији сељаци (нпр. Батања) због терора који се вршио над њима многи чланови „кулачких породица“ беже и траже нову егзистенцију у главном граду и другим местима широм Мађарске. Након ублажавања и пада Ракошијеве диктатуре средином 1950-их година укида се интернирање, али припадницима српске мањине врло често није омогућен повратак у родно место. Све то начиње опстанак преосталих мањинских заједница у појединим традиционалним насељима.

У оквиру укидања свих видова друштвене аутономије и идеолошке борбе против цркве, укинути су и остаци српске црквено-школске аутономије која је иначе тешко састављала крај са крајем. Подржављене су све школе 1948. године, што значи да су одузете и затворене вероисповедне школе, као и скоро цела српска црквена имовина. Затворен је и одузет 1951. године и Текелијанум. После смрти епископа Георгија Зубковића (1951. године) није омогућено да се на чело Будимске епархије постави нови владика који би столовао у Мађарској. У окриљу Московске сверуске патријаршије формиране су мађарске православне црквене општине са мађарским литургијским језиком на бази неколицине грко-цинцарских црквених општина које су дотле припадале Српској православној цркви, са српским литургијским језиком, али су се до ХХ века језички практично помађариле. Светосавски балови су замењени великим јужнословенским балом.

Истовремено формирано је државно јужнословенско школство са тада уведеним обавезним осмогодишњим основним школама и средњом учитељском школом у Будимпешти, која ће средином 1950-их прерасти у српско-хрватску гимназију. Међутим, сами почеци су били врло тешки, пошто се школска реформа поклопила са „годином преокрета“ и антијугословенском одлуком ИБ-а што ће многе уплашене родитеље да одврати од уписивања деце у „јужнословенске школе“. Укидање аутономије српског школства ће у великој мери отежати улогу просвете у очувању идентитета и отворити пут за националну и идеолошку индоктирнацију деце припадника српске мањине. Ипак, раздобље оштре диктатуре у школству карактерише прелазак на савремене и више типове образовања и у случају српске мањине, те састављање и објављивање уџбеника и помагала и за мањинску наставу у Мађарској. Посебна пажња је од стране државе посвећена и медијима: Наше новине (од 1946. до 1956), годишњак Народни календар (од 1947. до 1990) и јужнословенска емисија Радио Печуја (од 1953. до 1992) представљају знатан развој на бази државних средстава али контаминиран са антијугословенском и антицрквеном пропагандом.

Мађарска антистаљинистичка револуција је октобра 1956. године у принципу отворила нове перспективе и српској националној мањини. Поједини припадници заједнице су узели учешћа у превирањима. Бивши учитељ и заробљеник логора у Речку Јован Грунчић је у родној Батањи покушао да посредује између с једне стране совјетских трупа које су се убрзо појавиле у месту и с друге стране спонтано насталих локалних револуционарних тела, па је после пада револуције био принуђен да емигрира у Југославију. Студент у Печују, свештенички син Милан Недељков је као представник студената ушао у револуционарно тело које је током пар дана управљало седиштем Барањске жупаније. Свештеник у пензији, бивши обласни секретар АФС-а за Барању др Светозар Ластић је у Печују формулисао према новим револуционарним властима у земљи захтеве „јужнословенске мањине“ у 12 тачака што су потписали студенти Срби и Хрвати у Печују. Браћа Стојан и Тихомир Вујичић су узели активног учешћа у раду Петефијевог круга будимпештанске интелигенције који је имао значајну улогу у превирањима која су довела до избијања револуције. Бивши осуђеник у монтираном процесу Љубомир Ластић је ‘још августа 1956. године покренуо петицију за рехабилитацију јужнословенских политичких осуђеника, а у Народном календару за 1957. годину је објавио чланак у којем је изнео очекивања да се у Мађарској поведе нова и праведнија мањинска политика. Ипак, не можемо рећи да су се јужнословенске мањине као заједнице ставиле на страну револуције, пре су биле у стању ишчекивања или страха. Често изражен мађарски национализам и антируски став многих побуњеника и револуционара су одбијали и подстицали на опрез припаднике српске мањине.

После интервенције совјетских трупа и пада револуције почетком новембра 1956. године, након формирања и консолидовања обновљене једнопартијске власти нове Мађарске социјалистичке радничке партије (МСРП), настао је нов, нешто ублажен вид комунистичког режима под руководством Јаноша Кадара, који је трајао четврт века (до 1990. године) а који је као партијска држава ипак словио као „највеселија барака совјетског лагера“ и коме су се Јужни Словени у земљи у великој мери прилагодили. Најкасније од 1955. године, после посете совјетског лидера Никите Хрушчова Београду и помирења Совјетског Савеза са Југославијом, Јужни Словени у Мађарској су пуштени из затвора и интернације. Југословенско-мађарски односи су наставили да се побољшавају и након 1956. године што је повољно утицало и на расположење и положај припадника јужнословенских мањина у Мађарској. На саветовању одржаном у Будимпешти, марта 1957. године о будућности ДСЈС-а окупљени јужнословенски активисти у присуству представника мађарских партијских власти определили су се за форму тзв. масовне организације везане за Патриотских народни фронт, уместо обнављања регистрованог чланства и месних организација. Уместо недељника „Наше новине“ који је престао да излази октобра 1956, годину дана касније је покренуто ново гласило Савеза под насловом Народне новине. На чело организације нове власти су поставиле Милана Огњеновића, рехабилитованог осуђеника из Рајковог процеса, а ДСЈС је до краја режима задржао улогу трансмисионе организације која је у свом статуту декларисала да ће да спроводи политику МСРП међу припадницима српске, хрватске и словеначке мањине.

Тако су службеници Савеза добили 1959. године задатак да врше притисак на наше сељаке да ступе у новоформиране социјалистичке пољопривредне задруге. Иако је стандард становништва на селу током 1960-их година нагло побољшан, из аспекта кохезије и очувања језика мањинских заједница ове промене имале су неповољне последице. Језичка хомогеност у економском животу ратарске породице је замењена задружним животом у којем је доминирао мађарски језик већине. Уопште, централизација и хомогенизација каратеристична за социјалистичке режиме отежавала је опстанак специфичности и идентитета мањинских заједница у њима.

У том периоду је дошло до још једне битне промене и то у школству. Уместо наставе на матерњем језику у мањинским школама у Мађарској је по узору на систем мањинске наставе за Лужичке Србе у Немачкој Демократској Републици (Источној Немачкој), уведена асиметрична двојезична настава што је по свој прилици подстакло даљу језичку асимилацију мањина. За разлику од сличних „демократских савеза“ Немаца, Словака или Румуна у Мађарској, ДСЈС је била једина организација која је на првом свом саветовању о овој теми одбила прелазак на двојезичну наставу да би на поновљеном свом саветовању већ прихватила партијски указ о промени типа наставе.

Либерализација режима у Мађарској 1968–1972. године имала је позитивна дејства и на српску националну мањину. Делимично се враћа аутономија ДСЈС-а, пошто се 1969. године поново бирају чланови Земаљског већа „одоздо“ а не именују према налозима партије и државе. По насељима се формирају клубови Срба, Хрвата и Словенаца који у културном и донекле друштвеном животу замењују непостојеће месне организације Савеза. Формира се књижевни живот, објављују се књиге на српском, односно хрватском језику у издању Савеза и Завода за уџбенике Министарства културе и просвете, покреће се етнографски сакупљачки и истраживачки рад који се делимично ослања на раније, средином 1950-их година започет теренски сакупљачки рад у области фоклора (народна музика и игра), а положени су и темељи јужнословенске етнографске музејске збирке у Мохачу. Истовремено, почетком 1970-их година сустижу једна другу посете југословенских делегација код организација и установа јужнословенских мањина у Мађарској. Иако су реформе започете 1968. закочене после 1972. године, позитивне промене у мањинској политици су наставиле да се дешавају упркос појачаним асимилационим процесима изазваним централизацијом, убрзаном урбанизацијом и колективизацијом пољопривреде. Поред појављивања двојезичних натписа на улазима у насеља и јавним зградама, од 1980-их година јача фолклорна и аматерска позоришна делатност. Покреће се недељна получасовна заједничка српско-хрватска телевизијска емисија “Наш екран“ 1978. године из студија у Печују, те даље јача издавачка делатност и објављивање радова из микроисторије заједнице, јавља се нова генерација песника и књижевника на српском и хрватском језику, а крајем деценије покреће се и књижевни часопис „Глас“.

С друге стране период 1950–1980-их година карактерише најинтензивније рушење и преузимање опустелих српских храмова, у првом реду у Барањи (после 1910. године у Мађарској је порушено 17, а преузето 16 храмова српске православне цркве, огромном већином у периоду после Другог светског рата), као и санирање (укидање и ликвидирање) старих српских гробаља.