Од 1990. године – још детаљније

Процес промене политичко-правног и друштвено-економског система у Мађарској (1987–1995) доживео је свој врхунац маја 1990. године када су после више од четири деценије први пут у земљи одржани слободни избори и када је формиран вишестраначки парламент. Током транзиције уместо партијске државе и једностраначког ауторитарног система партијске државе настале су плурална, парламентарна демократија и владавина права са својим установама и кочницама и балансима, а током вишегодишњег процеса приватизације је настала тржишна привреда базирана на конкуренцији и претежно приватном власништву.

Ови процеси у Мађарској су донели корените промене и у положају и заштити националних мањина, а међу њима и у положају српске заједнице. Омогућено је самостално, независно и слободно самоорганизовање мањина. Уместо резолуцијама Политбироа МСРП њихов статус је регулисан новим Уставом и Законом о правима националних и етничких мањина у Мађарској (1993), у складу са европским и међународним стандардима. Мађарска је приступила европском Оквирном споразуму о заштити националних мањина (1995) и заштити мањинских и регионалних језика у Европи (1992), чему је погодовала и међународна политичка клима. Наиме, у међународној политици тог периода је посвећена посебна пажња мањинским правима као стабилизирајућeм фактору у трансформацији држава Средње и Источне Европе. Закон је у складу са новим уставом државе декларисао колективна и индивидуална права националних и етничких мањина, као и њихово право на културну аутономију кроз регулисан избор мањинских самоуправа финансираних из јавних средстава, те право да буду заступљене у мађарском парламенту и да на локалном и регионалном нивоу имају јака заступничка права по питањима која се тичу њиховог идентитета (нпр. просвета, култура). Закон је признао статус националне мањине у случају 13 народности (Бугари, Грци, Јермени, Немци, Пољаци, Роми, Румуни, Русини, Словаци, Словенци, Срби, Хрвати, Украјинци).

Користећи право на самоорганизовање, правно омогућено од 1989. године, од Јужних Словена прво је један део Хрвата организовао свој самостални савез, да би затим на оснивачком скупу одржаном крајем јануара 1990. године у будимпештанском Кошут клубу, а сазваном од стране Стојана Вујичића, било донето решење да се организује самосталан и независан Српски демократски савез (СДС) што је из позадине подржавала мађарска транзициона политичка елита. За разлику од Хрвата, Срби су настојали да СДС формирају као једину легитимну представничку организацију Срба у Мађарској, па је организација ускоро не само судски регистрована, него је и на свом првом делегатском скупу 10. јуна 1990. године у Сентандреји окупила изабране делегате из свих српских локалних заједница у Мађарској, а повукла је и све своје представнике из руководећих органа заједничког ДСЈС-а. На оснивачком делегатском скупу за председника је изабран електроинжењер из Калаза Милан Недељков, а за потпредседнике аниматор културе и руководилац фолклорне групе „Банат“ из Деске Боривој Рус (за југ) и физичар из Будимпеште Пера Ластић (за север). Декларисан је захтев да се СДС призна као правни следбеник ДСЈС-а у погледу српске националне мањине.

Пред новоформираном организацијом се нашао читав низ изузетно сложених задатака. Требало је створити финансијске и инфраструктуралне услове рада организације уз финансијску подршку мађарске државе, постићи партнерски однос у име целе српске заједнице са мађарском владом и представницима матичне Србије у време избијања грађанског рата и распада Југославије, што је праћено лошим међудржавним односима између Мађарске и Србије. На крају, требало је приступити изграђивању система просветно-културних установа, као основе културне аутономије и главног средства за очување идентитета заједнице. Једном речју, желела се узети у своје руке судбина заједнице. У културној аутономији заједнице коју је требало вратити на основу богатог историјског искуства виђен је главни циљ Срба у Мађарској што је у новим условима било могуће доношењем нове правне регулативе у области заштите мањина.

Међутим, пре доношења мањинског закона (чиме се спровела транзиција и у јавном животу националних и етничких мањина у Мађарској) српска заједница се морала поборити са два веома озбиљна специфична задатка.

Први задатак је била ревитализација Будимске епархије СПЦ и њено поновно укључивање у друштвени живот заједнице. У току транзиције и свечаног обележавања 300. годишњице Велике сеобе, 1990. године омогућено је од стране сада већ демократских власти да се на челу Будимске епархије у Мађарској поново нађе епископ који ће боравити у Сентандреји. После вишедеценијске паузе тако се у Сентандреји у епископској резиденцији нашло Његово Преосвештенство епископ будимски Данило (Крстић). За обележавање 300. годишњице Велике сеобе се везивало и свечано отварање Српског црквеног музеја (Српске православне црквено-уметничке и научне збирке са епархијским архивом) у Сентандреји, поред обновљене сентандрејске (летње) епископске резиденције.

 Међу првим пословима Епархије је било да у сарадњи са СДС-ом испослује враћање барем најзначајнијег дела некретнина Епархије одузетих национализацијом за време комунистичког режима. У центру пажње се налазило враћање зграде Текелијанума у центру Пеште, што је било од симболичког значаја, у чему се уз свесрдну помоћ прве демократске владе у Мађарској, на основу закона о делимичном обештећењу верских заједница и успело. Српска заједница је после више деценија имала част да прими и поздрави поглавара СПЦ, Његову Светост српског патријарха Павла који је боравио у званичној посети Мађарској 1997. године.

Други најважнији специфичан задатак прве половине 1990-их година је био да се у процесу раздвајања јужнословенске заједнице у Мађарској (који се десио под утицајем распада Југославије) и поновног самоорганизовања обезбеде српски интереси при раздвајању заједничког система просветних и културних установа и да се поново оснују самосталне српске школске и културне установе.

У фокусу интересовања СДС-а се у складу са српском традицијом у Мађарској нашао проблем раздвајања школског система и поновног оживљавања српског школства у интересу одржања заједнице. Раздвајање српско-хрватског система је почело 1992. године на захтев Загреба. Централна установа, српско-хрватска основна школа и гимназија у Будимпешти формално-правно је раздвојена 1993. године, почетком школске године, а после посебних преговора и борбе са локалним и централним властима, Српска основна школа и гимназија је била та која је  задржала темељито обновљену и проширену школску зграду на Тргу ружа (инвестиција мађарске владе 1995–1997. године, вредна тадашњих 700 милиона форинти). Српски ђачки дом је добио зграду у оближњој Улици ружа, док је за хрватску мањину саграђен нови комплекс удаљен од градског центра. Дотадашњу зграду легендарног средњошколског „јужнословенског ђачког дома“ названог по Јовану Дамјанићу је, међутим, наследила нова амбасада Републике Хрватске.

У српској образовној установи је уведена настава на матерњем српском језику (једина мањинска образовна установа таквог типа у Мађарској), што је иначе правно било омогућено већ од 1985. године, али држава није створила тада још ни елементарне услове за ту врсту наставе (наставни програм, уџбеници, наставни кадар). Малобројност аутохтоне српске заједнице је потхрањивала страх од будућег опстанка одвојене самосталне основне школе и гимназије. Међутим распад Југославије и грађански рат су учинили своје. Наиме, већ је у првој половини 1990-их година започео снажан прилив ученика и наставног кадра из Србије и других бивших република Југославије у којима су живели Срби. На основу предлога СДС-а прва директорка централне школске установе Срба у Мађарској постала је професор историје Бојана Чобан Симић из Помаза.

За заједничку српско-хрватску школу у Сантову је договорено да добије хрватски карактер са српском секцијом према потребама, док је Гимназија „Мирослав Крлежа“, основана 1980-их у Печују, у складу са саставом ученика добила хрватски карактер.

У Батањи, на југоиустоку Мађарске где је некада живела најбројнија српска зеједница (близу три хиљаде душа), 1980-их година спојена српска и румунска основна школа са забавиштем је на захтев СДС-а 1992. године раздвојена на српску и румунску, а на чело осамостаљене српске установе постављена је за директора Кристина Роцков, која је добила озбиљан задатак поновног формирања самосталне институције.

СДС је добио могућност и да предложи српске кадрове у све пратеће установе Министарства културе и просвете (Завод за уџбенике, Педагошки институт, регионални центри за просветну управу, само Министарство), а побринуо се и за прву набавку уџбеника из Србије за потребе наставе на српском језику. Такође је започет и рад на састављању српских уџбеника у Заводу за уџбенике у Будимпешти.

Овде треба да напоменемо да је при влади формиран Уред за националне и етничке мањине у којем је запослен као одговоран за Србе ранији секретар ДСЈС-а Ђура Поповић, а при ресору за просвету и културу је такође формирано појачано одељење за мањине у којем је за Србе била задужена Марија Ластић, раније заменик директора будимпештанске српско-хрватске основне школе и гимназије.

У процесу раздвајања српско-хрватских установа, од заједничких Народних новина су 1991. године настали недељник СДС-а Српске народне новине (први главни уредник СНН-а био је књижевник Петар Милошевић, а новине су својим заглављем подсећале на чувени пештански српски лист из 1838. године упућујући на дубоке историјске традиције српске штампе на подручју Мађарске), Хрватски гласник и словеначко Порабје. Следеће, 1992. године,  дошло је и до раздвајања заједничких радио и тв-емисија на мађарској државној телевизији, односно радију. Од тада постоје посебна дневна двочасовна радио емисија на српском језику (одговорни уредик Предраг Мандић из Печуја) и получасовна тв-емисија под насловом „Српски екран“ која је у почетку била двонедељна, а од 2000. године недељна (први одговорни уредник новнар Стеван Поповић из Печуја). Такође је 1992. године СДС формирао издавачку радионицу „Издан“ на челу са писцем Предрагом Степановићем. Од 1991. године је СДС почео да издаје годишњак Српски календар (уместо ранијег заједничког Народног календара), а за време главног уредниковања Петра Милошевића је једно време објављиван и Алманах СНН-а. Ускоро је почео да излази повремено и часопис Будимске епархије под насловом „Епархија“.

У процесу институционализације културног живота српске заједнице последњи чин су представљали оснивање Српског позоришта у Мађарској „Јоаким Вујић“ као установе у заједничкој режији СДС-а и локалне самоуправе  Помаза (1995), а на бази будимпештанске позоришне радионице коју је основао 1991/1992. године драмски уметник Милан Рус, те оснивање библиотеке при седишту СДС-а на бази раније билиотеке Клуба Срба, Хрвата и Словенаца у Будимпешти.

У том периоду су се временом у сфери тзв. друштвених, невладиних организација институционализовала и разна српска удружења и задужбине (СКУД „Табан“ који је настао издвајањем српских играча из заједничког јужнословенског и општег мањинског ансамбла „Луч“ истакнутог кореографа Антуна Кричковића – 1994, на челу са Душаном Вуковићем, КУД „Банат“ у Десци, КУД „Опанке“ у Помазу, Сегединска српска заједница, Задужбина Саве Текелије коју је основала Будимска епархија итд). Клуб Срба, Хрвата и Словенаца у Будимпешти, основан још 1977. године, прилагодио се распаду јужнословенске заједнице тек 2000. године када настаје Српски културни клуб у Будимпешти.

Што се тиче регулисања мањинских права, СДС, као нова, демократска организација можда политички и правно најискусније мањине у Мађарској је у периоду 1991–1995. постала једна од руководећих снага заједничког наступа мањина у току припрема и имплементације Закона о правима националних и етничких мањина у Мађарској. Потпредседник СДС-а Пера Ластић постао је прво секретар а затим в.д. председника Округлог стола националних и етничких мањина у Мађарској, основаног јануара 1991. године. Округли сто је на крају окупљао организације 13 мањина и културно удружење Јевреја у Мађарској и постигао партнерски однос са првом демократском мађарском владом са којом је водио преговоре о садржају и нормативном тексту закона о мањинама усвојеног јула 1993. године, а учествовао је при усвајању овог закона и у раду одбора парламента за мањине, верске заједнице и људска права.

Прва велика корекција мањинског закона извршена је 1994. године, после формирања нове мађарске владе. Изменама постигнутим на преговорима са Округлим столом мањина омогућено је између осталог да се и малобројна српска мањина користи свим правима, иначе декларисаним у мањинском закону и да изабере и формира своје мањинске самоуправе. Први избори за месне мањинске самоуправе су одржани ујесен 1994. године, када је изабрано укупно 18 месних мањинских српских самоуправа (17 у провинцији, плус једна на нивоу града Будимпеште), а централна српска самоуправа, колоквијално названа према мађарском оригиналу „земаљска самоуправа“ изабрана је и формирана почетком 1995. године на челу са Пером Ластићем, председником. Након тога, главну улогу у политичком представљању мањине и организовању њеног културног и школског живота преузима земаљска самоуправа а улога СДС-а се у великој мери губи, односно прелази у ред осталих невладиних, претежно културних организација српске мањине.

Период између 1995–2003. године је протекао у стварању елементарних финансијских и инфраструктуралних, као и правних услова свакодневног функционисања мањинских самоуправа на локалном и централном нивоу, те дотеривању иначе недоречене правне регулативе везане за мањинске самоуправе, па и у борби за постизање онога што се није успело обезбедити током усвајања и дотеривања Мањинског закона 1993. и 1994. године. Наиме, Мањински закон није у довољној мери гарантовао самосталност и независност месних мањинских самоуправа и није обезбедио, него само декларисао право на заступништво мањина у мађарском парламенту. Даље, није давао финансијске гаранције за формирање система установа културне аутономије, а да не говоримо о томе да није предвиђао никакве санкције у случају кршења декларисаних мањинских права. Како би се права мањина декларисана у закону могла остварити, било је потребно да се читав низ закона и подзаконских аката модификује и прилагоди постојању мањинске културне аутономије и мањинских самоуправа: морали су се мењати закон о државним финaнсијама, закон о образовању, закон о култури, закон о медијима, закон о матичењу, закон о парламентарним изборима, закон о локалним самоуправама и други.

Иако је Округли сто националних и етничких мањина у Мађарској након формирања земљских самоуправа практично престао да функционише, још релативно дуго се успео задржати партнерски однос између владе и централних мањинских представничких тела која су свој рад – у недостатку реалних финансијских могућности да у  том периоду оснују своје културне и образовне установе – фокусирала на заступање интереса мањинских заједница.

Упркос вишекратних позитивних покушаја и ургирања од стране Уставног суда, заступништво мањина у парламенту (са правом гласа или без њега) је остало нерешено све до 2011. године.

Такође, нов закон о култури из 1995. године је у потпуности игнорисао постојање мањинских самоуправа, као и остале специфичности и потребе мањинских култура у Мађарској. Ипак, истовремено су прорадили мањински одбор при Заводу за културу, као и Јавна фондација за националне и етничке мањине у Мађарској преко које су се финансирали пројекти народности у области културе и мањинска штампа, а у чијем савету су већину чинили представници 13 народности.

Нов закон о медијима је донекле укључио у систем и народности, пошто су дефинисане минималне законске гаранције за постојеће радио- и тв-програме на језицима мањина у оквиру јавног сервиса и омогућено је делегирање по једног заједничког представника мањина у регулаторна и власничка тела јавног сервиса. Шта више, 2000. године је руководство јавног сервиса склопило уговор о сарадњи са земаљским мањинским самоуправама, а у оквиру тог споразума је обим српских тв-емисија удвостручен, значи, уместо двонедељних јављале су се од тада недељне емисије „Српског екрана“.  Ипак, никада нису формиране аутономне редакције појединих мањина које би имале транспарентно финансирање, нити су заживели локални или регионални, односно нови медији мањина. Додајмо томе да се у том раздобљу са појавом комерцијалних и локалних медија после 1996. године умногостручио обим производње и емитовања емисија на мађарском језику, дакле бурни развој медија у Мађарској није испраћен ни минималним развојем учешћа мањинских култура на овом пољу.

Измена закона о матичењу је 2002. године најзад омогућила да се матиче имена на језицима мањина без посебне процедуре писменог изјашњавања родитеља о мањинској припадности, а земаљске самоуправе су овлашћене и обавезане да саставе списак имена за матичење – свака за своју народност.

У овом периоду се такође највише радило по питању мањинског школства. Од 1990. године, па ни после доношења новог закона о образовању 1993. нису дефинисани критеријуми разних типова мањинске наставе (настава на језику мањине, двојезична настава, настава језика мањине). Није ни вршена стручна контрола рада у мањинском образовању, због чега је од изузетно великог значаја било усвајање смерница мањинске наставе као владине уредбе 1997/8. године, захваљујући залагању Мањинског савета (одбора) при надлежном министарству. Садржај наставе српског језика и књижевности, као и новоуведене наставе културе и историје српске народности у Мађарској усвојени су знатно касније, што је затим чинило основу за израду нових уџбеника на српском језику, прилагођених новом образовном систему насталом после 1993. године.

Први значајнији помак у правцу настанка културне аутономије у области школства представљала је међутим измена Закона о образовању из 2002/3. године којом је омогућено финансирање из државног буџета школа у власништву мањинских самоуправа. С друге стране, право вета којим су располагале месне мањинске самоуправе имале су у области школства изузетан значај: у више насеља је спречено затварање српске школе или укидање наставе српског језика због малобројности ученика. Наиме, услед те малобројности локалне власти су биле материјално заинтересоване да укину мањинску наставу, па је једина одбрана остала право вета локалне српске мањинске самоуправе. За обављање повећаних стручних задатака и помоћи педагозима у провинцији 2002/2003. године је земаљска самоуправа ангажовала стручног саветника за школство.

Иако није била у могућности да финансира и формира посебне културне установе, земаљска самоуправа је у овом периоду покренула и временом учинила традиционалним читав низ манифестација и активности у области културе: светосавску академију и светосавску награду 1996. године, свечано обележавање Видовдана и ван храмова 1999. године, смотру фолклорних група, такмичење у рецитовању за ученике, фолклорни семинар, српски језички камп „Вук Караџић“, а регионални Банатски сабор народне музике је подигла на државни ниво. Такође је појачана издавачка делатност, преузела се организација Сентандрејске српске међународне ликовне колоније (1993–2013). У САНУ у Београду је организована велика научна конференција „Друштвене науке о Србима у Мађарској“ 1998. године, односно у Мађарској академији наука (МАН), у Будимпешти скуп поводом 175. годишњице оснивања Матице српске 2001. године.

Међутим у фокусу мађарске штампе и политичке јавности у ово време се налазило једно друго питање: нерегуларности и злоупотребе током мањинских избора. Већ током другог и трећег циклуса рада мањинских самоуправа се јавио проблем да до великог повећања броја локалних мањинских самоуправа је у случају неких мањина често долазило услед узурпирања бирачких права припадника мањина, па неке локалне мањинске самоуправе нису формиране од стране дате народности (нпр. досељени Мађари из Румуније формирају румунске мањинске самоуправе, слично је са Русинима и досељеницима из Украјине итд.). Ова појава се у стручним круговима и код омбудсмана за заштиту националних и етничких мањина повезивала са чињеницом да нису постојали посебни бирачки спискови мањина чему су се иначе опирале саме народности позивајући се на лоша историјска искуства у вези са регистровањем припадника мањина.