Настављамо серију „Из наше баштине”….
У ЗНАК СЕЋАЊА НА ОДЕЖДУ ИЗ БАТЕ
Фелон је део литургијске одеће, горњи огртач без рукава који свештеник облачи преко стихара. На приложеној слици је једна одежда из збирке Црквеног Музеја у Бати Српске Православне Цркве. Изузетан ручни рад, веома прецизно урађен, али не само због тога је посебан.
На налепници фелона пише:
“НАСЛЕДНИК А. ОБЕРБАУЕРА / ПРЕДУЗЕЋЕ „ЦРКВЕНЕ ОПРЕМЕ” / БУДИМПЕШТА ИВ. УЛИЦА ВАЦ. БР. 41/
Алајош Обербауер основао је своју компанију 1863. године, коју је после његове ране смрти преузела његова удовица, а касније Јожеф Кронберг. Продавница је ушла у јавну свест као „најстарије мађарско предузеће за производњу одежда, црквених предмета, застава и црквених опрема.” Предузеће је био веома познат извршавајуц́и поруџбине многих хришцћанских деноминација, које су стигле не само са територије тадашње Мађарске, већ и из иностранства. Највећи и најчешћи купци били су припадници ”елите”, а фирма је чак добила статус „Царског и краљевског дворског добављача Надвојвода Јозефа и Надвојвоткиње Клотилда“.
1.слика: Оглас у новинама „Гркокатолички свештеник” (1929)
2.слика: Оглас из новина „Католички живот” (1920)
ФОТО РЕПОРТАЖА
У Табанском парку у Будиму, иза булевара Кристина налази се табански српски православни крст. Он је некада стајао усред старог табанског трга на Тргу крста. Крст је подигнут на месту некадашњег српског гробља, зато је стари назив трга био “Трг Старог гробља“, а до њега је водила Гробљанска улица.
Према сећању Стојана Вујичића, Срби су још почетком XX. века на други дан Ускрса из цркве долазили код крста и отпојали ускршњи тропар у помен овде сахрањенима. А пре Другог светског рата – исто по његовом сећању – на Лазареву суботу овамо се долазило по врбицу.
Пошто је за време Другог светског рата и крст оштећен, Друштво за улепшавање града Будимпеште га је 1987. године обновило и поставило мађарски натпис:
У преводу: «Овај камени крст су подигли 1865. године верници српске православне црквене општине у Табану на Тргу крста који је порушен 1930-их година. Историјски споменик је 1987. обновило Удружење града Будимпеште.»
Тада је обновљена и икона на плеху постављена на крсту која приказује Христово распеће.
Српске самоуправе у Будиму 2004. године су поставиле на другу страну крста спомен натпис и на српском језику.
(Извор: Стојан Вујичић: Срби у Будиму и Пешти)
ФОТО: Софија Каплан – етнограф, СИ
УСКРШЊА ЈАЈА
Бојење јаја примарно је везано за Васкрс, један од највећих хришћанских празника. Обичај шарања и бојења јаја данас је врло распрострањен али у појединим крајевима Србије ни током XX века нису га познавали (Црна Трава, на пример). Код Срба у Мађарској јаја се бојила обично на Велики петак. Али током нашег тренутног истраживања такође смо наишли на такве податке да су јаја на Велику Суботу фарбали (нпр. у Помазу).
Током времена су се развиле разне технике бојења јаја. Најчешће су се фарбала природним бојама, али касније су се појавиле и вештачке боје. Такође су се развиле и мотиви шарења, појавиле су се стилизовани људски и животињски мотиви, који су се фарбали црвено-црно-жутом комбинацијом боја.
Слична колекција узорака је сачувана и у збирци Етнографског Музеја у Будимпешти.
На следећој слици су узорке из Крстура и Ђале (Торонтал ж.) из 1907. године
Више информација:
Настављамо нашу серију под називом „Из наше баштине”….
ИЗ СЕЋАЊА НАШЕ ЗАЈЕДНИЦЕ | ВЕЛИКИ ПЕТАК
На данашњи дан Православна црква обележава Велики Петак, када је Исус Христос умро и распет на крсту у Голготи. То је дан највеће хришћанске жалости, последњи у недељи Страдања, током кога не звоне црквена звона и држи се строг пост.
На Велики Петак у цкрви се поставља “посебно украшен сто“ који симболично приказује Христов гроб, на коме се на тај дан излаже плаштаница. Верници га обично оките цвећама и када прилазе гробу клањају се њему.
„То је опет на Велики Петак Христов гроб. Тако смо ми накитили, то је тако био леп! Све је био бели јоргован…То су саставили мушки, па после то цвеће смо девојке и жене.“
/ж., 85 год., Деска/
Фотографија је снимљена у цркви у Батањи, 27. априла 1951. године
/Извор: Дигитална база података пројекта „Слика и памћење“/
(Употреба фотографија без претходне сагласности није дозвољена!)
ИЗЈАВА О РАДУ ИНСТИТУТАВанредно стање уведено због вируса корона у Мађарској захтевало је измене и у начину рада српских институција у Мађарској.
О активности Српског института у доба епидемије прочијате изјаву нашег директора Пере Ластића:
„Мислимо да је у садашњој епидемолошкој и друштвеној ситуацији најважније да строго одржавамо социјалну дистанцу, а и саме централне и локалне власти, па и наша самоуправа донеле су прописе у том смислу. Срећом, профил рада Института је такав да велик део наших послова (осим теренског рада) можемо обављати од куће. Зато сам колегама одредио рад од куће и нагласак смо ставили на послове који се могу на тај начин обављати.
Колегиница Софија Каплан обрађује прикупљене веома обимне аудио-снимке у оквиру пројекта „Слика и памћење” и обновила је рад на етнолошкој односно етнографској библиографији и бази података.
Колега Золтан Бада се у последњем моменту пре затварања границе вратио из Новог Сада где је прикупљао грађу у Библиотеци Матице српске за рад о српској штампи у Угарској у периоду 1867-1918. После повратка га је чекао двонедељни добровољни кућни карантин, али то га није спречило да интензивно ради на обради прикупљене обимне грађе и да припрема радове из своје области истраживања.
Колегиница Андреја Певец је добила задатак да код куће обради и припреми дигитализацију старијих аналогних видео снимака (касета) које је Институт у већем броју добио од појединаца у поклон из Србије, односно Мађарске а који се везују за нашу заједницу и њену етнологију.
Ја тренутно радим на завршној фази уређивања књиге Милана Мицића о судбини српских оптаната из Мађарске у Краљевини Југославији између два светска рата која ће се објавити у издању Српског института (избор слика, израда карата, дизајн, коректура, лектура, регистри, административни задаци, финансије). Паралелно са тим радимо на писању научних радова за зборнике који ће се објавити са скупова на којима смо прошле године у Мађарској и Србији учестовали.
Наравно, ту су и други послови које паралелно радимо, пре свега у вези са разним базама података, а чекају нас и други рукописи које треба да припремимо за штампу. Надамо се да ћемо у другом полугодишту моћи остварити теренски рад, као и органозовање промоција, скупова и учестовање на скуповима.“
(Пера Ластић)
ИЗ НАШЕ БАШТИНЕУ новој серији Српског института, под називом „Из наше баштине” представљамо различите приче везано за материјално и нематеријално наслеђе Срба у Мађарској.
Збирка српских материјала у Етнографском Музеју у Будимпешти
У доба коронавируса нажалост велики број културних установа су затвориле врата, међутим, ујединиле су се жељи да публици током ванредног стања омогуће доступност својих дигиталних садржаја. Намера је да грађани који поштују време које проводе у кући учине квалитетнијим и лепшим.
Акцији су се прикључили галерије и музеји широм земље као што и Етнографски Музеј у Мађарској. У доступној колекцији налази се више материјала везано и за Србе у Мађарској.
Ево неколико примера:
1-2. фотографија: два женска јелека (прслука) из Аљмаша (19. век)
3. фотографија: Кецеља из Аљмаша (друга половина 19. века)
4. фотографија: торбица ткана из Бате (19. век)
На данашњи дан 1881. године рођен је мађарски композитор, пијаниста и етномузиколог Бела Барток. Био је професор на Музичкој академији Франца Листа у Будимпешти, а истовремено је био страствени колекционар народне музике из земаља централне Европе.
Барток је 1912. године боравио у Темешмоноштору и Сараволи, близу свог родног града, где је забележио не тако обиман, али веома значајан материјал музичке и плесне традиције банатских Срба.
Извор фотографија: https://www.facebook.com/folkMAGazin-358025617643519/
Српски институт је 2012. године заједно са удружењем “Вујичић“ из Сентандреје и Музиколошким институтом Мађарске академије наука у Будимпешти организовао научни скуп поводом стогодишњице настанка фонографских записа инструменталних, вокално-инструменталних и вокалних мелодија Срба из Баната, које је 1912. године сачинио Бела Барток. Радови са тог научног скупа су објављени у зборнику под насловом “Бела Барток и српска музика“.
Током лета 2019. године Самоуправа Срба у Мађарској у сарадњи са Српским институтом расписала је наградни конкурс за сакупљање српске језичке, завичајноисторијске и етнолошке грађе у Мађарској. На конкурсу су могли учествовати појединци који се не баве професионално научно-истраживачким радом у овим областима, као и групе конкурсаната (нпр. професори са ученицима). Од подносилаца конкурса се очекивало сакупљање традиционалне српске микротопонимије, презимена, породичних и личних надимака, језичких локализама, фотодокументовање српских натписа и непокретног српског материјалног наслеђа у неком од насеља где живе Срби или где су раније живели Срби. Наградни фонд је износио бруто милион форинти. До продуженог рока за подношење конкурса, децембра прошле године пристигло је осам конкурсних радова. У складу са конкурсним правилником, радове је вредновала стручна комисија именована од стране Српског института у саставу Младена Прелић, виши научни сарадник Етнографског института САНУ (Београд) и Софија Каплан, етнолог, научни сарадник Српског института, док је стручни консултант за лингвистичка питања био Владан Јовановић, виши научни сарадник Института за српски језик САНУ (Београд). Комисија је заседала 18. децембра 2019. и саставила свој предлог. Такође у складу са правилником, дефинитивну одлуку о наградама је донео Одбор за културу ССМ, на својој седници одржаној 27. јануара 2019. Одбор је одобрио предлог стручне комисије. Расположиви фонд је у потпуности искоришћен за награђивање конкурса.
Комисија је констатовала да су сви радови испунили формалне захтеве. У погледу квалитета, Комиисја је са задовољством установила да су радови у великој мери одговорили на захтеве постављене у пропозицијама конкурса. На основу детаљног увида у сваки од радова, и процене резултата према постављеним критеријумима, сачињена је ранг-листа и додељене су награде. Радови су рангирани према критеријумима односно аспектима прописаним конкурсом – количина и вредност прикупљене грађе, документованост и технички квалитет документације.
Посебну награду је добио професор Гимназије Никола Тела у Будимпешти, књижевник Драгомир Дујмов за рад под шифром „Сантовачки сокаци“ у којем је сакупио, документовао и на дигиталној карти приказао традиционалне називе свих улица у Сантову, као и називе појединих делова сантовачког атара.
Другу награду је добила средњошколски професор историје Цвета Вуковић из Сечуја радом под шифром „Софроније Кириловић“. Она је пописала, описала и систематски фотодокументовала веома вредно српско непокркетно материјално наслеђе и натписе у Сечују.
Трећа награда је припала новинару Српских недељних новина и васпитачици у ђачком дому Гимназије Никола Тесла Славици Зељковић за рад под шифром „Пешкир“. Њен рад под називом „Живот Ловрана кроз језичку грађу“ представља низ интервјуа (аудио-снимци и преклуцани текст) и богату колекцију фотографија о животу Срба у Ловри. Интервјуи представљају изврсну и прилично обимну грађу за даља лчингвистичка и лексичка истраживања.
Похвалу са новчаном наградом су заслужили средњошколски профресор српског језика и књижевности Српске гимназије Никола Тесла Јулијана Которчевић, новинар, сакупљач српске етнографске грађе и дугогодишњи јавни радник из Деске Боривој Рус, као и ученица српске основне школе у Будимпешти Бранка Ћосић.
Јулијана Которчевић је у свом раду под шифром „Трећи сокак“ обновила свој ранији веома вредан и стручан рад из студентских дана о лексици ловранског говора.
Боривој Рус је са своја три рада под шифрама „Жито је покосио, па се уморио“, „Помога“ и „Бундаш“ пожњео две похвале. У првом раду – који је привукао највећу пажњу жирија – он је приказао пољопривреду у Десци и Поморишју крајем 19. и почетком 20. века што је дорада и допуна његовог раније објављеног рада у првом реду издвајањем традиционалне локалне лексике везане за пољопривреду. У другом раду Боривој Рус је представио „интересантне и непознате“ речи из говора свога деде Милана Петкова (1909 – 2014), рођеног Батањца. Трећи његов рад представљају приче из детињства о салашарском животу из Батање у којима је лексика из претходног рада приказана у литерарној функцији.
Бранка Ћосић је у раду под шифром „Фолклор“, а насловом „Село на Чепелској ади, Ловра“ представила разноврстан језички, фото- и етнографски материјал. Од перспективне ученице жири очекује да ће наставити продубљени рад у некој ужој области унутар понуђене тематике.
Укупно гледано, комисија сматра да су радови пристигли на конкурс оправдали очекивања.
Српски институт је доделио посебну захвалницу Јулијани Которчевић за несебичну помоћ коју је пружила подносиоцима конкурса, као и у популарисању самог конкурса.
Церемонија уручивања награда је одржана у Канцеларији Самоуправе Срба у Мађарској 11. марта 2020. године.
Канцеларија Самоуправе Срба у Мађарској – Српски институт
(ФОТО: Софија Каплан – научни сарадник, СИ)
У понедељак, 9. марта 2020. године одржана је промоција књиге „Цар Јован Ненад“– Живот, дело и наслеђе Црног Човека” др Бориса Стојковског. Организатор програма је био Градски Музеј у Бечеју.
О књизи је говорио Пера Ластић, руководилац Српског института у Будимпешти и сам аутор проф. др Борис Стојковски. У књизи аутор је реинтерпретирао историјске изворе, проучио и неке до данас готово непознате, и тиме заокружио причу о једној најзагонетнијих личности читаве српске историје, али и историје подручја данашње Војводине, Мађарске, Румуније и доброг дела Европе који је за њега знао.
(Захваљујемо се сарадницима Градског музеја Бечеј за фотографије)
У Новом Саду 2019. године, у издању Одељења за књижевност и језик Матице српске публикована је књига „Из историје српско-мађарских културних веза“.
Двојезичко издање временски обухвата углавном 19. и 20. век, тематски се бави културним односима у најширем контексту, а акценат је стављен на књижевне теме. Зборник садржи укупно 16 радова са сажеткама на мађарском, српском и енглеском језику.
Међу ауторима је и Пера Ластић, директор Српског института у Будимпешти који је такође члан уређивачког одбора књиге. Назив његовог рада је „Мађарски сликари у Србији за време Великог рата“. Прве резултате истраживања ове теме је аутор презентовао у свом раду „Ратно сликарство у Великом рату и уметничка делатност Ласла Медњанског 1914-1918“ у оквиру пројекта Српског института о Великом рату, усвојеном за зборник радова са скупа „Велики рат 1914-1918: узроци, последице, тумачења“ (Врање, 2014). Истраживања на овој теми је наставио током 2018. године тако у овом раду аутор доноси прелиминарне резултате новијих истраживања.
Штампање књиге омогућило је Министарство културе и информисања Републике Србије.
