Вацке приче
Василије Цвијан (1784 – 1849) био је један од најбогатијих православних трговаца у граду Вац. Између 1836. и 1838. године био je тутор православне црквене општине (о чему говоре његови обрачуни који су потписани ћирилицом). Према архивским подацима имао је два здања у центру града. Поседавао је некадашњу једноспратну кућу Домбаија која је касније била у власништву Братовића на углу Главног трга и Естерхазијеве улице (данас кафић „Дуна“). Друга кућа се налазила на обали Дунаца (данас кеј Франца Листа, бр. 3.). Ова велика зграда је једно време служиа као магацин, да би касније постало евангелистичко здање.
Василије се током свог живота два пута женио, прва супруга му је била Јелена Беало, ћерка такође познатог трговца из Ваца Михаила Беала, од којег је имао четворо деце. После Јеленине ране смрти, поново се оженио, 1837. године, са Александром Бозда у Балашађармату. Из овог брака рођено је исто четворо деце, чију одрасто доба већ нажалост није оживео. Јула месеца 1849. године, мађарски генерал Артур Гергеи га је стрељао због оптужбе издајства.
После смрти свога мужа, 1851. године удовица Александра лутеранској цркви је продала кућу која се налазила на обали Дунава. Касније, са двојицом синова преселила се у Будим. Била je велики добротвор Будимског Српско-православног хора. Упокојила се 6. августа 1875. године у Будиму.
ИЗВОР: ЈУДИТ ГАЛ – МИЛАН ДУЈМОВ: ПОДАЦИ О ИСТОРШИ ПРАВОСЛАВНЕ ЗАІЕДНИЦЕ У ВАЦУ (2010)
Поново објављујемо наградни конкурс за сакупљање српске језичке, завичајноисторијске и етнолошке грађе у Мађарској!????????
⬇️Линк за више информација:
Нажалост пандемија вируса корона донела је велике промене и у методу рада нашег института. Већина ограничења су итуцала на личне контакте, што је посебно изазвао потешкоће на теренском раду.
С обзиром на мере предострожоности, у последње време полако се наставља теренски рад пројекта „Слика и памћење“.
2020. године, августа месеца, Нада Хајџан, спољни сарадник Института, Софија Каплан, сарадница Института заједно са директором Српског Института, Пером Ластићем обавили су интервјуе и скенирања старих породичних фотографија и докумената код учитељице српског језика, Видосаве Будишин Свободе у Бидимпешти.
Током разговора нису се сакупљале само појединачне личне и породичне приче, већ и некадашњи живот Срба у Батањи. Сакупљене информације су од велике помоћи не само за поменути пројекат већ и за истраживање пројекта „Срби у Батањи“.
Током три интервјуа одабрано и скенирано је 37 фотографија, 43 докумената и снимљено је више од 18 часова разговора.
Српска Православна Црква на данашњи дан, 28. августа слави празник Успења Пресвете Богородице („Велику Госпојину“).
Велики број породица и храмова слави данашњи празник као своју славу, а међу њима и српски православни манастир у Српском Ковину, који је најстарији манастир у Мађарској и један од два манастира у Будимској епархији Српске православне цркве.
Ова изузетна фотографија је настала поводом празника Велике Госпојине у Ловри, 1912. године.
/За слику се захваљујемо страници ” Balkanicum„/
АКАДЕМИК ИШТВАН ЊОМАРКАИ (1936 – 2020) †У Будимпешти је 6. августа преминуо академик Иштван Њомаркаи (Nyomárkay István), један од најпознатијих мађарских филолога из области јужнословенских језика, професор емеритус на Филозофском факултету, оснивач докторског програма словенске лингвистике Универзитета „Етвеш Лоранд” (ЕЛТЕ).
Рођен је 1936. године у Будимпешти. Свој дугогодишњи научно-истраживачки рад усмерио је на јужнословенску филологију и мађарско-јужнословенске односе. Заједно са проф. Ласлом Хадровићем саставио је хрватско-мађарски, мађарско-хрватски, српско-мађарски и мађарско-српски речник.
Између 1999. и 2003. године био је директор Института за слoвенску и балтичку филологију при Филозофском факултету Универзитета ЕЛТЕ у Будимпешти.
2004. године постао је дописни члан Мађарске академије наука , а потом пуноправни члан 2010. године.
У домаћим и међународним часописима објавио је више стотина научних радова, а за свој рад награђен је низом значајних стручних и друштвених признања.
за сакупљање српске језичке, завичајноисторијске и етнолошке грађе у Мађарској
У наставку репортаже „Српског екрана” о нашем конкурсу било је речи о осталим вреднованим истраживањима, као и о разлозима за покретање ове иницијативе
„Ове године смо поново расписали конкурс са истом тематиком али са позивом нашим школама да педагози учествују на том конкурсу и да укључе и ученике. Дугорочни циљ нам је да из више насеља прикупимо те информације, ту грађу и да је електронски, а касније и у штампаној форми публикујемо“ – Пера Ластић, директор Српског института
Српска академија наука и уметности (САНУ) са великом жалошћу обавештава јавност да je 1. августа, у Београду, у 91. години, преминуо академик Димитрије Стефановић, један од најзначајнијих српских музиколога и филолога, који је посебан допринос дао у изучавању духовне музике – византијске и старе српске.
„ИЛИЈИНА ВОДА”
Шетајући по пештанској страни Будимпеште можемо наићи на неке веома занимљиве зграде и грађевине везано за Србе. Мало даље од центра Пеште, али још увек у прометном делу града, налази се Илијина вода, тј. „Илински бунар”, српско-православно ходочасно место у VIII. кварту, у близини трга Лудовика, у парку Природњачког Музеја.
Током јучерашњег дана, на празнику старозаветног пророка Илије, Срби из Будимпеште прославили су Илиндан на овом светилишту.
Ово место је још у средњем веку, у доба краља Матије Корвина, било познато по свежој води лековите моћи. Према старим записима, патријарх Арсеније Чарнојевић III је после великог пожара 1696. године у Сентандреји затражио од тадашњих власти да се привремено настани поред Илијине воде у Пешти. На основу поменутог извора се закључује да су овдашњи Срби већ од раније поштовали „Илински бунар” као ходочасно место. По предању питку воду овог бунара посебно су ценили и аустријски владари: Марија Терезија, а касније и њен син Јосиф II.
Крајем XVIII века, 1795. године на овом месту је подигнута класицистичка грађевина. О њеној лепоти сведочи и једини савремени цртеж, објављен у једном водичу 1803. године.
Култ овог ходочасног места повезали су са празником Св. Илије пештански Срби, који су некада традиционално литијом излазили до извора, где је објаљано водоосвећење.
Значај „Илинског бунара” постепено је опадао када се изградила академија Лудовика и када је ново ограђен Орцијев врт постао њен парк. Тада су престале литије, те се изгубио и траг извора, који је столећима изобилно давао питку и здраву воду.
Благодарећи истрајним испитивањима историчара града Будимпеште, Петера Буза, пронађено је место древног „Илинског бунара” те је аутентично извршена његова реконструкција. Обнављење ове лепе грађевине завршено је 1991. године, и одонда будимпештански Срби поново излазе на Илијину воду, обнављајући стари обичај водоосвећења.
Софија Каплан
(Извори: Стојан Вујичић: Срби у Будиму и Пешти, 2009/ Драгомир Дујмов: Будимпештом српски знамен, 2012)
(ФОТО: Иван Јакшић/ Jaksity Iván)
Репортажа Српског Екрана са Драгомиром Дујмовом, који је добио прву награду на нашем конкурсу за истраживачки рад под насловом „Народни називи улица и топомина у Сантову и његовој околини“.
„Када говоримо о ишчезнућу нажалост све те легенде, сви ти називи све се мање користе и све то полако пада у заборав.
То је био можда један од мотива што сам се позабавио том темом и што сам успео да сакупим те народне називе. Надам се да ће ова студија ипак очувати од заборава и све те називе и порекло тих назива и све оне легенде које се везују за Сантово и за људе који су некада и који сада живе у њему.“
Линк (од 11:40):
Немојте заборавити!
Ове године објављујемо поново наградни конкурс за сакупљање српске језичке, завичајноситоријске и етнолошке грађе у Мађарској!
(Конкурсни формулар можете преузети на нашем сајту)
Почетком јула 2020. године из штампе је изашла књига Милана Мицића о оптацији Срба из Мађарске под називом “Срби оптанти из Мађарске у Краљевини Југославији (1921-1941)“. Предмет студије је праћење историјског процеса прилагођавана оптантског становништа у колонијама Баната, Бачке, Срема и Барање новом простору живљења и њихове улоге у модернизацији нових насеља која су населили, као и градње нових локалних идентитета тих насеља.
Студија је настала на основу поузданих извора и литературе. Поред ранијих радова Николе Гађеше, Гојка Маловића и оновремене штампе аутор се ослањао на архивске изворе из Новог Сада, Зрењанине и Кикинде, као и на летописе и другу грађу више црквених општина. Посебан квалитет ове студије је што је њен аутор приказао не само опште процесе оптације, већ се бавио и судбином породице, као микро заједнице и појединца као објекта историје у овим бурним и трауматичним процесима сеоба. (Из рецензије Проф. др Ђорђе Ђурића)
Књига је објављена на српском језику у издању Српског института у Будимпешти. Уредник студије је био Пера Ластић, директор Српског института.
