Аустро-угарска нагодба (1867) и Закон о народностима (1868) су дефинитивно распршили сан о српској (територијалној) аутономији и признању српске политичке нације у Угарској, а српски либерални грађански покрет на челу са Светозаром Милетићем ускоро је претрпео пораз.
Доба дуализма (1867–1914) је представљало не само период наглог економског и друштвеног развоја оличеног и у претварању Будимпеште у европску метрополу, него и доба изграђивања (унутар двојне монархије) правног система и установа мађарске националне државе која је нарочито после прославе Миленијума (хиљадугодишњице досељења Мађара у Панонски басен, 1896) настојала да асимилује друге народе и народности на својој територији.
Мање од пола милиона Срба у Краљевини Угарској сконцентрисаних у јужним пределима престају да буду истакнути фактор у политичком и економском животу земље, постају демографски потиснути у градским срединама на територији данашње Војводине, а у централним деловима Мађарске претварају се у класичну дијаспору и националну мањину. На територији која одговара данашњој Мађарској, свега у четири села чине Срби већину (у Дески код Сегедина сасвим танку апсолутну; у малој Ловри на Чепељском острву скоро чисту; у барањском селу Шароку обичну; а у Новом Светом Ивану / Новом Сентивану релативну), док у осталим местима Срби чине мањину од 10–30%, поред доминантних Немаца или Мађара. У славној Сентандреји у којој су Срби дуго доминирали, почетком ХХ века живи свега 15% Срба.
Некадашња шира и политичка аутономија се дефинитивно своди у складу са прописима Царског и краљевског рескрипта из 1868. године на црквено-школску, која се настојањем и прописима узастопних мађарских влада све више сужава, а пред сам почетак Великог рата и суспендује. Ипак, упркос томе што му државна евиденција намеће измењено мађарско име, а у вероисповедној школи држава чије прописе ревносно спроводи црквена јерархија, захтева да му се деца васпитавају у мађарском националном духу, обични српски грађанин у селима и градовима централне Мађарске се још мање-више осећа безбедним у очувању сопственог идентитета. Он има своју цркву, верске празнике, обичаје, вероисповедне школе на матерњем језику, учитељску школу у Сомбору, гимназију у Новом Саду и Карловцима, богословију у Карловцима и у другим црквеним средиштима, народно позориште у Новом Саду, певачка друштва, читаонице, добротворна женска друштва, фондове, штедионице, пољопривредне задруге Рејфејзеновог типа, штампу и издавачку делатност на српском језику, ћирилицом. У Баји, Сентандреји и другим местима примају стипендисте Привредника. У центру Будимпеште се оснива женски просветни завод Ангелинеум, гради нова „Палата Текелијанум“ и отвара филијала Српске банке.
Карта бр. 6. Етничка карта Краљевине Угарске са почетка ХХ века, према подацима мађарских научника. Црвеном бојом су означена подручја у којима већину становништва чине особе са мађарским матерњим језиком. У подручју Баната већину спрам Мађара имају Срби, Румуни и Немци, у делу Бачке и Барање Срби, Шокци (Хрвати), Буњевци и Немци. (Kocsis Károly et al: Magyarország nemzeti atlasza : Állam és nemzet, HUN-REN Magyar Kutatási Hálózat, Budapest, 89.р)
Први светски рат је међутим знатно погоршао положај Срба у Мађарској (бесомучна антисрпска пропаганда и хистерија, ратни злочини Аусторугарске војске против цивилног становништва у Србији, интернирања, забране, затварање велике већине српских друштвених организација, штампе, установа) и створио код многих осећај бесперспективности опстанка српства у Мађарској. То је била једна од главних мотивација што је око две трећине од 25 хиљада грађана српског матерњег језика пописаних 1910. године са територије данашње Мађарске искористило после Великог рата могућност оптирања предвиђеног Тријанонским мировним уговором и између 1921–1931. године преселило се у новоформирану југословенску државу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Оптирање је у демографском смислу запечатило даљу судбину Срба у Мађарској.
Карте бр. 7. и 8. Насеља из којих је део становништва оптирао за Краљевину СХС (Пера Ластић и Тибор Фуксел у Милан Мицић: Срби оптанти у Краљевини Југославији 1921–1941, Српски институт, Будимпешта, 2020)
Табела 2. Промена етничког састава насеља
*Национална припадност заснована на анализи имена пописаних пореских обвезника и на запажањима пописивача.
**Подаци из шематизма Карловачке митрополије из 1910. године који се односе на 1905. годину.
*** Према попису становништва, на основу матерњег језика.
**** Према попису становништва, народност испитаника.
*****Према попису становништва, укупан број припадника српске заједнице на основу три постављена питања (народност, матерњи језик и језик у породици, пријатељском друштву) са могућношћу избора и два одговора на једно питање (нпр. сложена, двојна српско-мађарска национална припадност).
У новим границама Мађарске, на смањеној територији, према попису из 1930. године остало је свега 7 хиљада Срба одсечених од својих историјских институционалних центара и своје етничке масе у Војводини. Скоро све привредне и културне организације престају са радом, у многим местима, посебно у Барањи, школске клупе, па и храмови постају пусти, одсељава се и знатан део народних учитеља и свештеника, као и градска интелигенција. Будимска епархија, која је у почетку најинтензивније спроводила пропаганду за пријављивање за оптирање српског становништва у Мађарској, сада улаже велике напоре да некако организује рад преосталих вероисповедних основних школа, црквених општина и спаси имовину, храмове у условима даљег асимилационог притиска од стране међуратних власти у Мађарској. Међуратне године су обележене и борбом Епархије да спречи од државе иницирани покушај формирања Мађарске православне цркве на бази Будимске епархије СПЦ и румунских православних црквених општина, што би довело – да се остварило – до дефинитивног однародњавања Срба у Мађарској. Избијање Другог светског рата и учешће Мађарске на страни Сила осовине поново су представљали изазов за опстанак српства у Мађарској. Кључни догађаји били су: убиство мохачког свештеника Милоша Апића, интернирање виђенијих Срба (у првом реду свештеника) за време напада на Југославију априла 1941. године у појасу од сто километара северно од јужне границе, масовно интернирање српских колониста из окупиране Бачке у логоре од којих је најпознатији и најгори био на западу Мађарске у Шарвару, те Новосадска рација у зиму 1942. године. Све ово – заједно са идеологијом нациста и мађарских националиста о другоразредности Словена – доводи до тога да су крајем рата Срби у Мађарској имали велика очекивања од ослобођења од стране совјетске армије и победе југословенских партизана.
Пера Ластић
