Преокрет у историји Срба у Угарској представља Бечки рат (1683–1699) који је резултирао ослобађањем скоро целе Угарске од Турака и Великом сеобом Срба на челу са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године. Тадашњи српски угледници, монаси, епископи и новоформирана војна елита, те градски трговци и занатлије, више десетина хиљада душа, населили су се у Сентандреји, Будиму, као и у другим селима, градовима дуж Дунава и у јужнијим пределима земље. После похода Евгенија Савојског на Сарајево 1697, велик број Срба из Босне се насељава у Славонији и Барањи. Преокрет у положају Срба у Угарској и шире у Хабзбуршкој монархији представљају привилегије које је у периоду 1690–1695. године Србима православне вере и Српској православној цркви издао хабзбуршки владар Леополд I. Привилегије су омогућиле формирање српске црквено-народне аутономије што је условило народни и верски опстанак Срба у Угарској током потоњих векова. Патријарх је по доласку у Угарску успешно сузбио ширење црквене уније са католичком црквом (печујско-барањска унија), реорганизовао и учврстио српску цркву у овим крајевима, која је после његове смрти од 1713
Карта бр. 5. Карловачка митрополија. Јурисдикција Карловачке митрополије у првој половини XVIII века означена тамножутом бојом, а Београдске митрополије светложутом. После Пожаревачког мира (1739) Банат улази у састав Хабзбуршке монархије, а њена теротрија у црквеном погледу у јурисдикцију Карловачке митрополије. (Википедија, одредница Карловачка митрополија, 2025)
Иако се XVIII век сматра у многим насељима Угарске као „златно доба“ Срба, пошто је у то време економски, војни, политички и донекле демографски значај Срба у тим местима још увек био видљив, то столеће је у ствари прошло у бројним недаћама и потешкоћама за српски живаљ који је водио непрестану борбу за остварење права из Привилегија и равноправност православних.
Знатан део Срба у Угарској је после 1702. године био пресељен у новоформирану јужну Војну границу према Османском царству, где се живело под посебним теретима статуса граничара и где се део популације константно губио у ратовима Хабзбурговаца по европским бојиштима. Посебно тежак период је представљала мађарска антихабзбуршка Ракоцијева буна (1703–1711) током које су Срби дошли у сукоб са својим комшијама Мађарима, што је довело до знатног померања српско-мађарске етничке границе ка југу. Београдским миром 1739. године и поновним враћањем северне Србије под отоманску власт, угасиле су се наде да се оствари сан о скором повратку у земљу предака. Укидање Поморишке и Потиске војне границе изазвао је опет талас одсељавања Срба граничара у Русију (1750–1753) где ће формирати Нову Сербију и Славено-Сербију на територији данашње Украјине. Донекле излазећи у сусрет српским захтевима за очувањем аутономног положаја после укидања Војне границе у Поморишју и Потисју, те након инкорпорирања Баната у угарски систем племићких жупанија, краљица Марија Терезија је средином XVIII века доделила статус слободних краљевских градова Сомбору, Суботици и Новом Саду у јужним крајевима земље (на данашњој територији Војводине), те нешто касније формирала и аутономни Великокиндски дисктрикт.
Резултат борбе за очување Привилегија које ни угарски сталежи нису желели признати и применити у пракси на нивоу жупанија и градова био је Други илирски регуламент 1777. године. Недуго потом, Деклараторни рескрипт илирске нације 1779. године дефинитивно детаљно регулише функционисање Карловачке митрополије сводећи српске привилегије на ниво културне, црквено-школске аутономије. Ту ситуацију није успео променити ни чувени Темишварски црквено-народни сабор 1790. године који је истакао српски захтев за територијалном аутономијом и посебним извршним органом при централној власти у Бечу, али се временом, у практичном смислу показао само као средство у рукама Беча у настојању да се сузбију или ограниче захтеви угарског племства после смрти цара Јосифа II. Ипак, патент о толеранцији донет 1781. године од стране просвећеног апсолутистичког владара Јосифа II, кога је славила тадашња српска просветитељска интелигенција, донео је више слободе и равноправности грађанима Угарске православне и протестантске вере. Такође, од првог државног сабора Угарске после 1790. године па надаље, омогућено је учешће и српске црквене јерархије у раду овог централног политичког тела земље (поред владара) иако српске привилегије ни овај пут нису узакоњене.
Упркос многим потешкоћама, XVIII век је био тај у којем је српски народ преко Срба у Угарској кренуо путем поновног интегрисања у европске културне и цивилизацијске токове.
У првој половини XIX века када предромантизам и романтизам продиру и у централну Европу а овдашњи народи крећу путем формирања модерних грађанских нација, Будим и Пешта постају центри српске националне културе.
Пресељењем угарске краљевске штампарије у Будим и набавком српских ћириличких слова 1796. године, стара престоница Угарске постаје стециште српске интелигенције која у недостатку сопствених српских штампарија највећим делом овде штампа своја дела. У оближњој Сентандреји 1812. отвара се прва српска учитељска школа (Препарандија), 1813. године у Пешти, у Рондели у сарадњи са мађарским позоришним стручњацима, Јоаким Вујић, родом из Баје, приређује прву јавну, грађанску позоришну представу на српском језику. Први број Српског летописа (Летописа Матице српске) штампа се у Будиму 1824. године да би се још неколико деценија након тога уређивао у Пешти, а само годину дана по оснивању Мађарске академије наука, почетком 1826. у Пешти српски трговци из Пеште и Будима и један српски интелектуалац правник и песник Јован Хаџић оснивају Матицу српску, средишње српско књижевно и научно друштво. Теодор Павловић у Пешти 1835. године покреће Сербски народни лист, недељник културно-просветног карактера, а од 1838. Сербске народне новине, политичког садржаја и чешћег излажења. Племић из Арада, најзначајнији српски добротвор Сава Поповић Текелија је 1838. године основао Текелијанум, интернат за српску омладину која је студирала у Пешти и Будиму. За првих 80 година рада, до краја Првог светског рата Текелијин завод је стипендирао и васпитао око 400 студената, дајући знатан допринос формирању српске националне интелигенције у Хабзбуршкој монархији, а и шире. После смрти оснивача, у складу са његовим тестаментом, о Текелијануму је бринула Матица српска која је имала своје седиште у згради интерната.
У тој згради је 17. марта 1848. године, након избијања мађарске грађанске националне револуције у Пешти, одржан сабор српских првака који је формулисао српске захтеве и понудио сарадњу Мађарима. Идеја мађарских револуционара да у Угарској има места само за једну политичку нацију сукобила се са српском идејом о заједничкој угарској домовини више народа, те потом и са идејом о Српској Војводини, као српској територијалној аутономији и круновини у Хабзбуршкој монархији. Ово је резултирало грађанским ратом који је избио незадуго након Мајске скупштине у Сремским Карловцима. Срби у Монархији су добили патријарха и привремену царску творевину Војводину (1849–1860), међутим захтеви српског покрета нису испуњени и опет се испоставило да је борбу српског народа за веће слободе Беч искористио против мађарске револуције. Сазнање о томе је довело до политичког приближавања Мађара и Срба у Угарској.
Ипак, после револуције Будим и Пешта све више постају престоница Угарске, као националне државе Мађара, а српски културни центар унутар Монархије се сели у Нови Сад, а још касније у Загреб.
После Првог и Другог српског устанка (1804–1813, 1815), XIX век је време и обнављања српске државе на Балкану. У овом процесу имају видну улогу и Срби из Угарске чији интелектуалци у великом броју прелазе у Србију у настанку и дају кључни допринос изграђивању српске државности у области права, државне управе, културе, просвете.
Пера Ластић
