Промоција капиталног дела Зорана Вукосављева „Архитектура српских православних цркава у Мађарској” одржала се 25. новембра 2014. у библиотеци Музеја примењене уметности у Будмпешти. Књигу коју су објавили издавачка кућа ТЕРЦ и Српски институт, представио је историчар уметностиу Силвестер Тердик. Објављивање књиге помогли су: Министарство за људске ресурсе Мађарске, Национални културни фонд и српска заједница у Мађарској.
Дан Сеобе 2014
22. новембра 2014. обележили смо ДАН СЕОБЕ, на лађи Szent László која је бродила од Будимпеште до Сентандреје и назад, односно у Музеј Епрахије будимске…
ПРОГРАМ:
Свечани програм у Музеју Епархије будимске у Сентандреји од 15:30 часова
Промоција књиге др-а Зорана Вукосављева „Архитектура српских православних цркава у Мађарској”. Књигу су представили др Дубравка Ђукановић (Нови Сад), Коста Вуковић (кустос Музеја Епархије будимске) и Пера Ластић (директор Српског института).
Презентација новорестаурисаног експоната Музеја Епархије будимске.
На броду су наступили чланови КУД „Табан”, оркестар „Село”.
Организатори: Српска самоуправа у Будимпешти, Српски институт, Српски културни клуб у Будимпешти, Музеј Епархије будимске, Српски клуб и Српска самоуправа у Сентандреји
Остварење програма помогли су: Министарство за људске ресурсе, Културни и документациони центар Срба у Мађарској
150. ГОДИШЊИЦА ПРЕСЕЉЕЊА МАТИЦЕ СРПСКЕ ИЗ БУДИМПЕШТЕ У НОВИ САД
МАТИЦА СРПСКА: Матицу српску основали су српски трговци и интелектуалци 1826 године у Пешти у сврху подупирања издаваштва и књижевности на српском језику. За релативно кратко време док је деловала у главном гарду Мађарске, ова је организација израсла у најваћније књижевно и научно друштво српске нације. Данас делује у Новом Саду, и најважнија је научна и културна институција поред Српске академије наука и уметности. Током 19. века служила је као пример другим словенским народима који нису располагали независном државом. На Матицу се надовезије и осниваље бројних српских културних и уметничких институција у ласнијим временима: национална библиотека, музеј, позориште, галерија. Један од најранијих књижевних часописа у Европи који се контиунирано објављује, управо је Летопис Матице српске (од године 1825.)
О ПРЕСЕЉЕЊУ: Како је на северу слабила, а на југу јачала присутност Срба, Матица се 1864 године преселила у Нови Сад. Због тога је управљање и надзор Текелијанум који је остао у Пешти, морала да преда српској црквеној општини у Пешти. Пресељење је увелико помогло развој Новог Сада у центар културе, као и јачању Матице.
ВАЖНОСТ ГОДИШЊИЦЕ: Матица српска је један од најважнијих елемената интелектуалног наслеђа Срба у Мађарској. Наша је заједница поносна да је ова важна српска национална институтција основана 1826 године управо у Пешти. Програм поводом годишњице служи као повољна прилика да укажемо на важност Срба у Пешти и Мађарској у развоју институализацији српске културе и уметности. Штавише, програм увелико доприноси и јачању свести млађе генерације. Годишњица такођер пружа прилику и Матици српској и институцијама да продуби и јача сарадњу и односе са српском заједницом у Мађарској, којој и иначе придодаје посебан значај. Пресењеље Матице српске гоидне 1864 у Нови Сад уопште није значило да је ова национална инситуција заборавила на Србе у Мађарској. Прошлост Матице осветљава важност српско-мађарских историјских, културних и научних повезница, као и на то да ти контакти живе и даље. Потоње чини добру основу за даље грађење односа, као и за наглашавање актуалних политичких односа Срба и Мађара.
О ПРОМОЦИЈИ КЊИГЕ: Књига обухвата историју Срба у Мађарској између 1790-1918 године у издању Матице српске. Аутор књиге је Василије Ђ. Крестић, професор историје, академик, директор Архива САНУ, највећи познавалац историје Срба за време Хабсбуршке монархије, и који се и сам везује за заједницу, рођен је, наиме у непосредној близини границе у Ђали, а гимназију похађао у Сегедину.
Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914): Национални композитор у Срба. Још пре Бартока и Кодаља скупљао је народне песме свог народа, од којих је настало 15 познатих Руковети компонираних за мешовити хор. Поред прерада народних песама познате су и његове литургијске/духовне композиције: Литурхија Св. Јована Златоустог и Опело. Под његовим водством је Прво београдско певачко друштво наступило у бројним европским земљама. Осим тога, његов је хор врло успешно гостовао и у Турској. Управо пре 120 година хор је 1894 године под водством Мокрањца наступио и у Будимпешти.
ВОЈВОЂАНСКИ МЕШОВИТИ ХОР: Професионални певачки хор који боди диригент Андреј Бурсаћ. Хор је основала Покрајинска валада Војводине 2006 године. Хор је за релативно кратко време постигао завидне резултате.
ЗНАЧАЈ КОНЦЕРТА: Концертом се одаје и почаст поводом 100. годишњице смрти нашег познатог националног композитора. Програм једносатног концерта садржи репрезентативни избор Мокрањчевих Руковети и литургијских композиција. Значај концерта увечава и то да је за његово место одабрана једна врло посебна локација (Музичка академија у Будимпешти) и то на 120. годишњицу гостовања Мокрањевог хора у Будмпешти. Хор ће да наступи у Свећаној сали Старе градске куће на свећаности поводом пресељења Матице српске. Гостовање хора увелико подиже ниво програма, а уједно и јача идентитет локалне српске заједнице.
ОРГАНИЗАТОРИ: Организатори програма су Српски институт, као стручни партнер Матице српске, и Самоуправа Срба у Будимпешти, као представник српске мањине у Мађарској. Српски институ је од свог оснивања заједно са Самоуправом Срба у Будимпешти организовао више свећаности поводом разних годишњица: 250. годишњица рођења Саве Поповића Текелије (2011), 200. годишњица оснивања Препарандије (2012), прва позоришна представа на српском језику у Будимпешти (2013). Директор института и председник самоуправе располажу са вишегодишпњим искуством на подручју организације сличних концерата и манифестација
Програм поводом обележавања годишњице пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад
Karte se mogu dobiti preko interneta (jegy.hu) i mreže Interticketa, odnosno nazovite:
Srpski institut (Veres Pálné u. 19. II. interfon 28) – Živka Evellei-Kocsis, +36-1-782-1639
Jegyek kaphatók a jegy.hu web oldalon keresztül és az Interticket jegyirodáiban, illetve:
a Szerb Intézetnél (Veres Pálné u. 19. II. 28-as kapucsengő) – Evellei-Kocsis Zsivka, +36-1-782-1639
Аустро-Угарска и БалканКонференција под називом Аустро-Угарска и Балкан одржана је 9-10. октобра 2014. у Војноисторијском музеју у Будмпешти. На конференцији су били присутну сарадници Српског института Пера Ластић и истраживач Золтан Бада. На конференцији излагање је одржао мајор Миљан Милкић (Србије).
Међународни научни скуп „Велики рат 1914-1918 године, узроци, последице и тумачења“, Врање 3-4. октобра 2014
Међународни научни скуп „Велики рат 1914-1918 године, узроци, последице и тумачења“ одржан је у Врању 3-4. октобра 2014, у организацији Филозофског факултета Универзитета у Нишу и Учитељског факултета Универзитета у Нишу из Врања, под покровитељством града Врања.
На скупу су учествовали научници, историчари и професори из Русије, Румуније, Италије, Турске, Грчке, Црне Горе, Републике Српске и Србије. Мађарску су представљали сарадници Српског Института у Будимпешти, директор Пера Ластић и истраживач Золтан Бада.
Циљ скупа био је да се поводом стогодишњице од почетка Првог светског рата, до тада највећег ратног сукоба у историји човечанства, још једном – научно и објективно – размотре његови узроци, ток и далекосежне политичке, економске и друштвене последице, како у историји српског народа, тако и на европском и светском плану, као и да се сумирају досадашњи резултати постигнути у области његовог проучавања.
ак Драгомир Живојиновић поздравља скуп Бора Станковић
Баба Златина улица – Врање Део учесника наше секције
др Ђорђе Ђурић генерални др Горан Максимовић декан Филозофског
секретар Матице српске универзитета у Нишу
Из родне куће Боре Станковића Код Владике ВрањскогПахомија
Отац Јустин Поповић Врањски Окружно начелништво у Врању
Саборна црква у Врању Унутрашњост Саборног храма – кубе
Пашин конак – Градски музеј Излагање директора СИ Пере Ластића
Свеправославни центар У спомен-кући оца Јустина Поповића
Учесници секције
УКС – Врање Излагање истраживача СИ Золтана Баде
Испред куће Боре Станковића Зоран Т. Јовановић председник наше секције
XVI. századi kéziratos Evangélium restaurálása
Szerb Egyházi Múzeum, XVI. századi kéziratos Evangélium restaurálása – Beszámoló
a 87/RA 1 jelzetű, Evangélium (XVI. századi)
kéziratos kötet restaurálásáról.
Aa restaurálást támogatta a Nemzeti Kulturális Alap.
OSZK-Soros Könyvrestaurátor Műhely Kft.
1152 Budapest, Régi Fóti út 77.
Tel./fax: 36-1/306-4574
Szerb Ortodox Egyházmegye
Egyházművészeti Gyűjtemény
Szentendre, 2000
Pátriárka u. 5.
Beszámoló
a 87/RA 1 jelzetű, Evangélium (XVI. századi)
kéziratos kötet restaurálásáról
A kéziratos kötet restaurálása a fotódokumentáció elkészítésével kezdődött. A
portalanítás és óvatos száraz tisztítás után a lapszámozásokat ellenőriztük majd a
kötetet szétszedtük. Mivel a kötet kéziratos, a különböző tintákat megvizsgáltuk,
mennyire kötődik a papírhoz és, hogy milyen mértékű a vízoldékonysága. A
vizsgálatok azt mutatták, hogy a tinták vízoldékonyak és némelyik pereg is ezért le
kellett védeni, különösen a piros tintával írott sorokat. Ezek után a lapokat
egyenként, Parafil RT 70-es kiemelő lap segítségével mostuk, a javítgatásokat
leválasztottuk, a különböző ragasztó maradványokat leoldottuk. A lapokat még
savtalanítottuk és utánenyveztük. A javítások egy részét kézi javítással végeztük
japán papír, merített papír és glutofix használatával. A nagy hiányokkal bíró vagy
igen gyenge és sérült lapokat papíröntéssel egészítettük ki. A papíröntésnél a
papírpéphez graphsize enyvező anyagot és krétát adtunk. A hiányzó előzék részeket
merített papírral pótoltuk. Az eredeti technika szerint fűztük fel az íveket 3 kender
bordára. Az oromszegőket megtisztítás után visszahelyeztük a könyvtestre. A kötést
rekonstruáltuk új félbőr felhúzással és bőr alápótlással. A kapcsokat tisztítás után
visszahelyeztük a kötetre. A bőrt konzerváltuk. Fotódokumentációt készítettünk a
restaurálás utáni állapotról.
A kötetet Mezeiné Victor Örzse restaurálta.
A kötet restaurálás előtt és után
OSZK-Soros Könyvrestaurátor Műhely Kft.
1152 Budapest, Régi Fóti út 77.
Tel./fax: 36-1/306-4574
Budapest, 2013. augusztus 16.
Gy.Molnár Kerstin
OSZK-Soros Könyvrestaurátor Műhely Kft.
szakmai vezető
ЈОАКИМ ВУЈИЋ И ДВА ВЕКА СРПСКОГ ПОЗОРИШТА
Поводом 200. годишњице прве српске грађанске позоришне представе одржане 1813. године у пештанској Рондели у режији оца српског позоришта Јоакима Вујића
и поводом 20 година рада Српског позоришта у Мађарској 6. децембра 2013. године одржана је Конференција – округли стo са насловом ЈОАКИМ ВУЈИЋ И ДВА ВЕКА СРПСКОГ ПОЗОРИШТА у Фоајеу Мађарског народног позоришта у Будимпешти. Организатор скупа је Српски институт у сарадњи са Српском самоуправом у Будимпешти.
Поздравне говоре одржали су:
– Борислав Рус, председник Српске самоуправе у Будимпешти
– Атила Видњански, директор Мађарског народног позоришта, председник Позоришног друштва „Театрум“
– Раде Дробац, амбасадор Републике Србије у Мађарској
– Андраш Берталан Секељ, представник Министарства за људске ресурсе Мађарске
– Љубомир Алексов, председник Самоуправе Срба у Мађарској
– Миливоје Млађеновић, доцент Педагошког факултета у Сомбору, бивши директор СНП у Новом Саду, у Сомбору и Стеријиног позорја
– Милан Рус, директор Српског позоришта у Мађарској.
Изложбу „Јоаким Вујић и двеста година српског позоришта“ и „Двадесет година Српског позоришта у Мађарској“ представљају Пера Ластић, директор Српског института и Милан Ђурић, директор Српског културног центра.
(Аутори изложбе су Пера Ластић и Золтан Бада из Српског инстиута. Изложба је реализована у сарадњи Института и Српског културног центра, ондосно Српске самоуправе у Будимпешти.)
Током прве сесије одржана су следећа излагања:
Алојз Ујес (ред. проф. у пензији, Факултет драмских уметности, Београд): 200. годишњица прве световне, грађанске представе на српском језику у Пешти 24. августа 1813. у режији Јоакима Вујића доц. др Ференц Немет (Учитељски факултет на мађарском наставном језику, Суботица): „Церни Ђуро, или заузимање Београда од Турака” – Позоришни комад Иштвана Балога о Карађорђу (1812) др Тамаш Гајдо (Земаљски музеј и институт историје позоришта, Будимпешта): Прва изворишта историје мађарског позоришта. Прве деценије мађарског позоришног живота у XIX веку на основу писама, мемоара и памфлета. маг. Ана Митић (Универзитет у Бечу): Место забаве, медијум рефлексије или „нуждна школа“? Популарни театар на крају XVIII и почетком XIX века
Након дискусије следили су:
др Исидора Поповић (Матица српска, Нови Сад): Јоаким Вујић у контексту раног развоја српске комедиографије
доц. др Миливоје Млађеновић (Педагошки факултет у Сомбору): Драматуршка и књижевно-историјска вредност „Добродетељног дервиша“ Јоакима Вујића
Милан Степановић (Педагошки факултет у Сомбору, кустос Музеја у Препарандији): Списатељски, преводилачки и издавачки рад Јоакима Вујића
Золтан Бада (Српски институт, Будимпешта): Мађарска стручна литература о Јоакиму Вујићу и почецима српског позоришта
Излагачи трече сесије:
Стеван Бугарски (историчар, Темишвар): Позоришни живот Срба у Темишвару и околини
Душан Дејанац (публициста, Кикинда): Стефан Дилбер, Јоаким Вујић и Кикинда
Милан Дујмов (Српски институт, Будимпешта): Срби у Баји
проф. др Драган Никодијевић (Универзитет Мегатренд, Београд): Предузетнички дух Јоакима Вујића у светлу менаџмента савремене позоришне праксе
Андраш Фриђеши (директор Позоришта у Будаершу, Будимпешта): Почеци рада мањинских позоришта у Мађарској и први њихов сусрет у Будимпешти крајем 1980-их и почетком 1990-их
Пера Ластић (Српски институт, Будимпешта): Српско позориште у Мађарској, као позориште националне мањине
Излагања су одржана на српском и мађарском језику,а обезбеђено је и симултано превођење на српски и мађарски језик.
Конференција је остварена уз финансијску подршку Секретаријата за културу и јавно информисање АП Војводине и Министарства за људске ресурсе Мађарске.
СРПСКО ПОЗОРИШТЕ У МАЂАРСКОЈ
Српско позориште у Мађарској вуче корене још из оног комешања са почетка 1990-их година када су многе установе народности у Мађарској, па тако и Срба биле утемељене што је у специфичном случају Срба и Хрвата у Мађарској било пропраћено раздвајањем раније насталих заједничких установа. Донекле у сукобу са овим трендом прва позоришна продукција Срба у Мађарској после 1990. била је заједничка са Хрватима: Емигранте Славомира Мрожека извели су 1991. и 1992. један српски и један хрватски млади глумац у Пешти и Београду рефлектујући на ратна збивања на јужним границама Мађарске. Првом представом Српског позоришта у Мађарској које се у почетку звало Пештански српски позоришни студио, сматра се представа „Сентандрејско јеванђеље” Милана Руса у старом мађарском народном позоришту пред препуном салом и уз присуство тадашњег председника република др-а Арпада Генца. У комаду су учествовале све српске снаге у Мађарској већ опробане на сцени, као што су чланови фолклорног ансамбла „Табан” и хора „Јавор” из Сентандреје.
Као позоришна установа, Српско позориште у Мађарској функционише од 1. јануара 1995. године под називом „Српско позориште Јоаким Вујић” са седиштем у месту Помаз надомак Будимпеште. Оснивачи су у складу са законом били локална самоуправа Помаза и Српски демократски савез, тадашња кровна организација Срба у Мађарској, на челу са в.д. председником Пером Ластићем. Од тада позориште ужива скромну, али редовну финансијску потпору мађарске државе. На прекретници 1998. и 1999. године седиште позоришта се сели у једино насеље у Мађарској са српском већином – Ловру им ужива подршку начелника места Љубомира Алексова. Са променом седишта су се променили и назив (тада добија ова установа данашњи назив) и власник (локална самоуправа места Ловре). Позориште први пут добија своје просторије и своју скормну сцену средином прве деценија овог века у улици Нађмезе бр. 49, на пештанском Бродвеју.
На репертоару театра за протекле две деценије се нашло тридесетак позоришних -сценских дела. Од Јонескове Ћелаве певачице, Ковачевићевог Професионалца и Дорићевог Не дај Боже да се Срби сложе с једне стране до мјузикла и оперета Милионер Микица или Сомборска ружа. Пажње вредне су представе настале укрштањем српске и мађарске позоришне традиције и културе, као што су је била прва српска рок-опера Пастир вукова или Сентандрејско јеванђеље. У позоришту је настала права уметничка радионица, за сцену Српског позоришта у Мађарској радили су домаћи и новодошли аутори књижевници и музичари Милан Рус, Драгомир Дујмов, Петар Милошевић, Габор Ленђел. Поред драмских уметника Милана Руса и Јосе Маторица, укључили су се и талентовани ентузијасти Зорица Јурковић, Тибор Ембер и други, као и мађарски глумци досељени из Србије.
Рад позоришта и његовог руководиоца Милана Руса је више пута награђиван у Мађарској како на мањинским позоришним смотрама (Аркусфест), тако и од стране мађарске владе.
Иако се на положају директора позоришта током две деценије измењало више особа (Борислав Рус, Милан Рус, Габор Ленђел) раду установе од самог почетка даје печат њен покретач, организатор, редитељ, аутор и глумац – драмски уметник Милан Рус.
За двадесет година рада Српско позориште у Мађарској је постала незаобилазна културна и уметничка установа српске заједнице у Мађарској позната и ван граница чије премијере и предатаве увек значе прворазредни културни догађај за све оне који уживају у српском језику, култури и позоришној уметности.
„Српско-словачке везе – из историје, садашњости и будућности“
На скупу „Српско-словачке везе – из историје, садашњости и будућности“ одржаном 4. октобра 2013. године у Трнави у Словачкој у организацији Удружења Срба у Словачкој и Факултета здравства и социјалног рада Трнавског универзитета, од стране Самоуправе Срба у Мађарској учествовао је директор Српског института Пера Ластић. Он је одржао предавање под насловом „Прошлост и перспективе српско-словачких веза у Мађарској“.
Док су се остала излагања бавила појединим специфичним моментима и аспектима српско-словачких веза у прошлости, Ластић је у првом делу свог предавања изложио преглед српско-словачких контаката од самих почетака до данас. Он је своје излагање почео подсећањем на 1150. годишњицу почетка мисије свете браће Константина и Методија у Великој Моравској. Ток њихове мисије од Велике Моравске преко панонских предела некадашњег Блатограда (данас Залавар код Балатона) до Сирмијума у Срему показао је да је и после расељавања Словена остала географски повезана територија насељена Словенима од данашње Словачке до данашње Србије која је пресечена тек доласком Мађара у Панонски басен. Касније, у 15-17. веку северне сеобе Срба, а затим у 18. веку пресељавања Словака на југ створила су поновне непосредне контакте између припадника ове две етније, односно два народа. Мало је познато да су први географ и први етнограф Угарске, словачког порекла, Маћеј Бел и Јан Чаплович у својим описима предела и народа Угарске из 18. и са почетка 19. века писали и о Србима. Чак шта више Чаплович је једно краће време био у служби пакрачког српског православног епископа при крају прве деценије 19. века. Доба националног буђења (19. столеће) је представљало златни век српско –словачке сарадње и веза. На лицејима и универзитетима на северу Угарске (данашње Словачке) учила је и студирала будућа српска интелигениција у Угарској под надзором многих евангелистичких професора словачког порекла. Словачки слависта Павол Шафарик, као диркетор и професор новосадске српске гимназије (1819-1833) је много допринео развоју српске науке и лингвистике. Евангелистички пастор у Пешти, Јан Колар, главни словачки идеолог свесловенске сарадње је пријатељевао у Будиму и Пешти са српским романтичаром Симом Милутиновићем Сарајлијом и учествовао на његовој комеморацији у Пешти 12. марта 1848 где је одржао запажен говор о српско-словачкој узајамности у борби за национално буђење и слободу. Централна личност словачког националнмог буђења, професор универзитета у Пожуну (Братислави) Људовит Штур је био ментор будућег српског народног трибуна у Угарској Светозара Милетића за време његових студија. Сам Штур је испевао на словачком и оду великом српском добротвору Сави Текелији. Уопште, у доба романтизма словачки песници у знаку свесловенства често бирају српске историсјке теме, величају средњовековне српске јунаке. С друге стране Јован Јовановић Змај у свом политичком песништву реагује и на збивања из борбе Словака за своја национална права. Сама Матица словачка се оснива 1863. по узору на Матицу српску основану 1826. Пера Ластић, бавећи се овим периодом, осврнуо се и на можда у свету најпознатијег мађарског песника романтичара Шандора Петефија – „Александра Петровича“ како његово име стоји у матици рођених. Дуго времена се претпостављало да је овај ватрени мађарски националиста по мајци био словачког, а по оцу српског порекла. Међутим, отац песника Иштван Петрович је био евангелистичке (лутеранске) вере и према мађарским истраживачима вукао порекло из места Вађовце надомак Тренчина у данашњој Словачкој. Ипак његово презиме нас подсећа на могућност да се у овом случају ради о далеком потомку северних сеоба Срба у 15-17. веку. О српско-словачким везама и сарадњи у доба борби за мањинска права у Аустро-угарској и политичким везама са Словацима у Војводини у периоду 1860-1929. говорили су на скупу подробно сарадници Филозофског факултета у Новом Саду Дејан Микавица (шеф катедре за историју), Горан Васин, Слободан Бјелица и Саша Марковић. За пример српско-словачких контаката из тог периода Пера Ластић је навео архитекту Милана Михала Харминца који је радио и за Будимску епархију и српске црквене општине по Мађарској, а једно време имао атеље у згради Текелијанума. Своје историјско излагање је Пера Ластић на крају фокусирао на оснивање и рад једне специфичне, али ваљда једине заједничке српско-словачке организације, Антифашистичког фронта Словена у Мађарској (1945-1948). Говорећи о садашњем моменту и перспективама сарадње међу Словацима и Србима у Мађарској Ластић је истакао да се она одвија у оквиру мултилатералне сарадње у Мађарској у којој учествује 13 мањина, а обухвата културу, медије и политику. Он је нагласио да постоје велике неискоришћене додатне могућности у области медија (заједнички наступ на медијском информативном тржишту), науке (заједничко истраживање положаја мањина у Мађарској), политике (заједнички натуп ради уласка у мађарски парламент) и међународне сарадње (заштита мањина у региону и целој Европи).
Српско барокно дрворезбарство
У оквиру програма ОТКА-е пријављен пројекат „Српско барокно дрворезбарство” у сарадњи Српског института у Будимпешти и…
Пријављена тема се изучава у оквиру ширег пројекта Еевропског контекста уметности новог века и има за циљ сагледавање доприноса барокног дрворезбарства визуелној култури Срба у 18. Веку и сагледавања Српског барокног дрворезбаства које би произашло као посебна студија.
Носилац теме: др Бранка Кулић
Сарадници на пројекту: проф. др Мирослав Тимотијевић, доц. др Владимир Симић, Мирослав Лазић, и мр. Коста Вуковић и Ксенија Голуб са мађарске стране.
Опис пројекта:
Досадашња истраживања доприноса новосадских дрворезбара 18. века и истраживања на територији Хрватске показала су неопходност истраживања и на територији Мађарске, односно Будимске епархије, како би се заокружила област западноевропских утицаја и дефинисало српско дрворезбарство барокног доба.
Дуборезни иконостас и остали мобилијар у православној цркви примери су најдиректнијег продора стилских и иконографских новина које је донело барокно доба. Идентификовање центара у којима су образовани мајстори, који ће потом обликовати све елементе барокног ентеријера православне цркве, показало се као пресудно за даљи развој дрворезбарства у православном културном моделу. Ова уметничка дисциплина, делом ослоњена на столарски занат, добила је стилске и иконографске импулсе из православног света, из Русије односно Кијевопечерске лавре и сликарске академије, потом са Хиландара и југа Балкана, али и са Запада из западноевропске барокне културе. Дрворезбарска уметност је управо у периоду барока и 18. века стекла све елементе који је дефинишу као уметничку дисциплину. Сачувани примерци црквеног намештаја у православним црквама у Мађарској у Будимској епархији о томе сведоче на најбољи начин. Као таква утицала је на обликовање грађанске свести, односно идеологије водећих друштвених слојева српског народа у 18. веку, кроз друштвену реалност у којој је уметност имала значајну улогу.
Због тако постављених циљева планира се наставак сарадње Матице српске и Галерије Матице српске са једне стране а са друге са истраживачима у Мађарској, са Српским институтом и Музејом будимске епахије у Сентандреји. Са обе институције у Мађарској до сада је успешно сарађивала Галерија Матице српске на рестаурацији око 40 икона и предмета примењене уметности који су потом излагани на изложби Српско црквено сликарство 18. И 19. Века у Мађарској, одржаној у Новом Саду, Сентандреји и Бриселу .
Планирани резултати: Објављивање студија по завршеним истраживачким фазама у Зборнику за ликовне уметности Матице српске и издавање студије – књиге Српско барокно дрворезбарство.
Фазе истраживања: Истраживања ће се одвијати у зависности од обезбеђених средстава у наредних четири године колико би трајао процес прикупљања грађе од 2013. до 2015.
План рада: 2013 -2015. Истраживања, прикупљање грађе и фотографисање
2016. Завршна студија Српске барокно дрворезбарство
