ТОДОРОВА СУБОТА

Тодорова субота је покретни празник, који редовно пада прве суботе Ускршњег поста. Празник је добио назив по Св. великомученику Тодору Тирону (спаљеном 306. год.), кога народ сматра за заштитника стоке, нарочито коња. Српска православна црква празнује Светог Тодора 17. фебруара, али народ светкује Тодорову суботу или Тодорицу. У народу нема веровања и обичаја везаних за дан Св. Тодора, али има везаних за Тодорову суботу и дане око ње.

Како у Србији, тако и у овим крајевима постоји више веровања и обичаја везаних за овај дан:

Срби из околине Сегедина су веровали да ноћу, уочи Тодорове суботе, иду невидљиве поворке јахача на белим коњима, међу којима је најстрашнији јахач Тодор који „држи штап у руци, и удара њим по осветљеним прозорима“. Тодорови јахачи се виђају само једном годишње, на Тодорову недељу, у првој недељи Великог поста.

Срби у селу Ловри плашили су непослушну децу ликом Тодора јахача:

Иде Тодор без главе!“

Док су у Чанаду веровали да ће Св. Тодор на овај дан казнити грешнике.

У Батањи су замишљали Светог Тодора у виду кентаура: са људским горњим делом и коњским ногама и копитима.

Спољни изглед тодораца такође наводи на њихов хтонско-демонски карактер. Они се замишљају као коњи или јахачи. У развоју веровања људског друштва, божанства и демони су постепено добијали људски лик, али нису губили везу са животињом. У даљем развоју, животиње су се претварале у пратиоце или атрибуте божанства у људском облику. Атрибути су важна карактеристика паганских божанстава, а хришћански свеци, који су их наследили, задржали су кадкад њихове атрибуте. Зато су свети Тодор и његова пратња замишљани у облику коња, јахача или диморфно (слично кентаурима).  (Зечевић, 1974: 132-133.)

У околини Будимпеште Тодорову суботу сматрају даном заштићеним табуом: увече је забрењено излазити из куће, пости се цео дан (нема ручка ни вечере) и не може се осветљавати лампом.

Такође, у многим српским селима варе се пшеница и друга жита на Тодорову суботу. По веровању, ко овога дана окуси „кољиво” сањаће добру будућност, а младићима ће се у сну јавити њихове изабранице. У Липови (Барања, Мађарска) за Тодорову суботу се спрема округао колач тзв. Тодор-колач, украшен облицима печурака и лишћа, који такође имају магијску функцију.

Извор фотографија: https://www.balkaninfo.hu/

Кољиво (које треба разликовати од некуваног жита) и дан суботе не припадају старијим многобожачким обичајима, него млађим, хришћанским; они нису карактеристични за култ Cв. Тодора. (Кулишић-Петровић-Пантелић, 1970: 297).

Народна веровања и обичаји везани за Тодорову суботу верски су синкретизам, као што га има и о Божићу или крсном имену. Такође, народна веровања и обичаји око Тодорове суботе имају аналогије код других народа, словенских и несловенских.

ИЗВОР:

Кулишић, Шпиро –Ж. Петровић, Петар –Пантелић, Никола. 1970. Српски митолошки речник, Нолит, Београд

Зечевић, Слободан. 1974. Русалке и тодорци у народном веровању источне Србије, Гласник Етнографског музеја 37, 109−139.

Франковић, Ђура (Frankovics György). 1997. Todori, sveti Tiodor – Tódor lovak, Honismeret 25. г. бр. 1.